Od Vodic do Berlina(5): Lipota Vodic i u Njemačkoj se ćuti

Berlin u ovo vrime poklada(maškara) diše punim plućima.

Sve je krcato tih pokladnih fešti koje se pripremaju na sve strane. Svit se opusti i raskalaša malo uz maske koje prezentiraju svakodnevni život, a posebno pulitičare.

Ali poseban gušt u Berlinu je u ovo vrime kušati čuvene berlinske krafne, koje se zovu Berliner, i još kad znaš da su njemački orginalni proizvod, koji je nasta u 18. stoljeću, baš u Berlinu. U ovo vrime sada se u Berlinu krafne prodaju ka lude.

Slastičari rade i prikovremeno, jer teško je toliko toga napeć. A u šetnji Berlinom poglede gostiju, svjetskih znatiželjnika naveliko privlači čuvena Berlinska katedrala”Berlinski dom”, a datira još iz vrimena 1465 godine. Ona je ujedno sjedište Protestantske crkve u Njemačkoj.

Njezina kupola koja je visoka 114 metara  je jedan od najprepoznatljivih berlinskih simbola, a noviji temelji udareni su joj 1894 godine. Zanimljivo da je gradnja katedrale u ono vrime koštala današnjih 180 milijuna eura. Ali da ne bi puno u centru grada bija u Zug san se ubacija i malo oša do Potsdama, gradića 24 km udaljenog od Berlina, smještenog na rijeci Havel u želji da vidim sve te njegove povijesne lipote, brojne dvorce i ljetnikovce pruskog kralja Fridrika ll. Velikog, posebno tu Sanssouci, ljetnu palaču.

Vidin tu su brojni hramovi i vrtne građevine koje prezentiraju svu moć ondašnjih moćnika, koji nisu štedili na raskoši. Čak dvanaest impozantnih rezidencija koje je teško opisat u par crta. Prolomija se oblak i pada kišetina koja mi ometa detaljnjije razledanje ovog raskoša njemačkih vladara.

Obećavam vraćam se za dan, dva, jer ne smijem propustit ovu priliku detaljno razgledat dvorac Sanssouci, onako u miru za svoj gušt. Vidim Potsdam je posebna priča koja zaslužuje detaljizaciju.

Pri povratku u Berlin zvoni mi mobitel i neko uporno zove već dva tri puta. Gledan njemaški je broj i prebroj, čini mi se Minhena. Mislin se, ki je vrag sad, da nije neka reklama, oli anketa na brzaka. Javljan se. A kad s druge strane na telefonu muški glas i kaže Ivo iz Jajca je, i dodaje: Nadam se da me nisi zaboravija'  

A Boga mi dragoga nisan se odma snaša, ali san se sitija Ive onog konobara iz okolice Jajca, šta je prošlo lito u Vodicami konobarija i litnju romansu sa Nijemicom Marlene doživija.

Di si lipi Ive, kažem mu. Nisan te zaboravija. Evo me u Berlinu, malo u điradi, otkrivam mu svoju lokaciju.

- „Da vidija san na „Infovodice” da malo u Berlinu đitaš, pa eto da ti se javin”, odgovara mi, bivši vodiški sezonac i nastavlja. Ajde kad se budeš vraća navrati malo do mene. Nisam više u Rossenheimu, nedavno sam preselija u Minhen“.

Vodiška ljubav zaborava nima 

A di ti je Marlene, pitan ga? Ono čini mi se kada je malo zamuča, pa tiho izustija: -„Nema je, nismo više skupa”. E, mislin se, tako je to u današnje vrime, a sićan se kako su se u ljubav kleli i da ih ništa rastaviti neće.

A ta njiova romansa počela je prošle sezone u Vodicami, jedne srpanjske večeri  kad je Nijemica Marlene šetala sama ulicama našeg sela i na Ivu naletila, sasvim slučajno, u jednom restoranu di je on konobarija.

I simpatićna švapska gošća zaljubila se u tu njegovu iskrenu zaigranost, koju je ćutila dok je posluživa. Činilo se, zavolila ga, jer vidila je da nije čovik ka neki drugi i da je ne želi emocionalno nasukati. Kad su tada neki doli na rivi čuli za tu njiovu litnju ljubav naslađivali su se uz komentar i pitanje: A kako je čapa?

Ivo im je u šali odgovara: Pedalj ispod pupka. Svi su se lipo smijali i zabavljali s tom litnjom story, kojoj se baš nije slutija brzi kraj. Tako je i bilo, jer Ivo je nakon lita Marleni u Njemašku oša, vidit kako bi se gori nekako pripeta, a možda je i još čvršće zavolija. Bilo je i onih koji su se cerekali i šalili tih dan, kako neće dugo u Njemaškoj izdurat, ono ka ne viruju da je Marlene za neki zajednički život na dulje staze. A onda još i ono, kada mu i neće redovito kuvat. Na Ivinu žalost bili su u pravu, jer oboje su svatili da na duže staze ne ide.

Čini se kada su nepremostive razlike bile na kraju u pitanju. Jer kako Ivo kaže, skužali su, da su dva različita svita. A mislin se onako ka obični posmatrač nikakvo to čudo  nije u današnje vrime, jer ko će s kim više dugo živit. A ni prvi ni zadnji nisu koje je more, lito spojilo, a zima i snig razdvojili. Bože moj, nije za zamirit, jer ipak samo smo ljudi. Kad bi sve išlo ka po špagu opet ne bi ni valjalo. Šta se tiče Ive, on nan ovo lit ka radnik sigurno neće doći, jer se u Njemaškoj, kako povida, dobro snaša.

Najprije je radija u ugostiteljstvu, a sada se ubacija na bauštelu na bolje plaćeni posao, blizu 3 iljade eurića. Tako sada u Njemaškoj ima dobar posa, a i Švabica na svakon kantunu. Ali kako mi kaže u Vodice se zaljubija, svidile su mu se zbog ljudi, običaja i dobre atmosfere. Govori sigurno će doći ovo lito, ali opet samo ka gost, a to s Marlenon neće sigurno dugo zaboravit.

A šta će sad na sve reć doli moj šjor Jure, šta je Marleni u Vodicami bija onaj mali apatman afita, i sad ne zna  da li će Marlene ovo lito doći, iako je u zanosu bila rekla da će mu apartman i za drugu godinu rezervirat.  E, pitan se šta će sad bit i da li ćemo je više ka gošću , nakon ovog svega, vidit?

Lip pozdrav! PAŠKO