Besida o Maksu Antulovu  (1947.-2024.)

Sinoć smo zapeli kod teniskih igrališta. Pod reflektorima se odigrava turnir. Na Hangaru i u Imperijalovom kampu. U spomen na Ivu Menigu. Izvanka smo gledali parove koji su igrali na gornjem terenu. Jednom od dva terena. A, nekad su bila tri.

Prvi do mora je srušen. Dok smo gledali i branili se svako malo od komaraca, pridružija nam se Damir Petrov. On se zadnje tri godine brine o terenima na Hangaru. Prisjećali smo se Menige. Njegove teniske genijalnosti. I njegovih priča. Kojima bi zaokupija svačiju pažnju. Zna je on zanimljivo prepričavati. Ima je dar za to. 

Meni su nakon nekog vrimena misli odlutale. Počeja san razmišljati o jednoj osobi koja je teško bolesna. A, s tim u vezi i o periodu kad san puno vrimena provodija na tenisu. Najčešće san igra sa Petrom Šunjićem, a onda nešto kasnije i sa Franom i Maksom. Svojim tetkom. Maksom Antulovim. Prije svih njih i sa Mariom Alfirevim. Rusovim. Često i na terenu  njegovoga strica Stipe na Lovetovu. Volija san igrati i sa Jakovom Ivasom, Damirom Juričevim i Antom Lanternom i njegovom Žanom.

Žana je dobro igrala. U stvari, svi koje san nabroija dobro su igrali.  

Kad san krajem osandesetih počeja igrati tenis, nisan ima svoj reket. Igra san sa reketom tetka Maksa. O njemu san sinoć razmišlja. Isprid mene su tereni na kojima smo igrali, a livo od mene Frane i Damira je hotel u kojem je Makso proveja najveći dio svoje konobarske karijere. Olimpija. U kojem je radila i njegova žena Senka. Moja teta. Materina puno mlađa sestra. Rođena u Rocinoj kući. U Rocinoj ulici. Teta Senka radila je u frizerskom salonu. 

Oboje su karijeru započeli u Punti. Senka je učila zanat kod Marice, a Makso je radija u sali i u Nightu. Noćnom klubu kakvog više nema. Bila su to zlatna vrimena turizma. “Vodičanka” je zapošljavala puno ljudi. I u turizmu i u trgovini. I Vodičane i ljude iz okolice. A, među konobarima su prevladavali Prvićani. Baš je puno Prvićana nosilo konobarsko odijelo. Onda se nije radilo bez mašne. A odijelo i mašna savršeno  su pristajali mom tetku Maksu. Preplanuli ten, crna kosa i lipi bili zubi. Još kad bi se nasmija. Glumac. 

Nakon nekoliko godin, Senka i Makso su počeli raditi u Olimpiji. Makso je bija šef sale. Uglađen do savršenstva. Nije šta je moj... 

Iako su Plava plaža i Punta moj “teren”, volija san ići i do Hangara i Olimpije. Puno san volija prve predsezonske dane. Došlo bi nešto malo turistov i Selo bi odman živnulo. A, kad si mlad, u hotelima si se nekako posebno lipo osjeća. Olimpija je u tom pogledu pogotovo imala ono nešto...

Gledan ja tako sinoć tenis i razmišljan o nečemu šta se odigralo tri ure prije. Mlađa sestra i ja išli smo izraziti sućut Tonču Roci. Pafilu. Umrla mu je mati Katica. Nadživila je Katica starijega sina Josu puno, puno godin. Davno je Joso poginija u Zagrebu. Na cesti. Ka pješak.  Ima je samo dvadeset i pet godin. U Zagrebu je studira, a odlično je piva. Bija je jedan od solista u akademskom zboru “Ivan Goran Kovačić”. Sidimo mi tako kod Tonča. U  jednom trenutku kaže on nama kako je tek nedavno sazna da je Maks bolestan. Na to mu moja sestra kaže da je pitanje dana kad će nas napustiti.

I mene je zateka njen odgovor. Zna san da je loše. Ali, uvik se nadaš da taj neki treutak još neće doći...

A, doša je. Ni dvadesetak uri nakon našeg boravka u Pafilovoj kući. 

Prvić, Šepurina, Lovetovo i Seline  izgubili su svoga čovika. I Vodice, naravno. Naše groblje je njegov odabir. Želija je biti uz Maru i Josu koji su mu podarili njegovu Senu. Kseniju. Senku. Kako je njima bilo lipo živiti u Selinama! U masliniku. Baš su lipo živili dok se Makso nije razbolija. Ma, i nakon toga! Puno dobrih prijatelja i vjera u Svevišnjega činila je njihove živote savršeno sritnima. Čak i u danima boli. Koja je zadnje vrime postajala sve veća.  

Osim obitelji i prijatelja, puno su mu u životu značili Mišo Kovač i Dinamo. Dobro ste pročitali. Prvićanin, a dinamovac. Nema veze! Bija je toliko dobar prema svima nama koji smo preko Senke ušli u njegovu familiju da mu tu malu “sitnicu” nikad nismo zamirali. Samo bi se koji put po tom pitanju malo našalili. Tako i triba.

I, eto, okupit će nas naš dragi Makso u utorak u pet popodne na vodiškom groblju. U svoje osobno ime i u ime ciloga Sela izražavan sućut njegovoj Senki, kćeri Anđeli i sinu Alanu, zetu Danielu i nevisti Mariji, sestrama i bratu, kolegama iz Vodičanke, svim Šepurinjanima i Srimarima, a ponajviše njegovim unucima Josipu, Jakovu, Pavi i Roku. Njima će dida najviše faliti. Njihova zajednička ribarenja...

“Oj, ti dušo, duše moje, čuvao te dobri Bog!”