Sedandeset godin, a ne želi u penziju

U bivšoj državi  bija je običaj da Tito kumuje devetom ditetu u obitelji. Kažu da je bilo četiri ijade obitelji s najmanje toliko dice. Dvi su bile i u Vodicama. U obitelji Dobrile i Ante Juričev-Su(d)ca deveti po redu je Neno, a u obitelji Ive i Mladenka Šprljana to je Zorica.

Sučevi su „stali“ sa Nenom. Ni njemu se nisu nadali pa je dobija ime Nenad. Svašta je Neno u životu proša. I preživija. I strujni udar i teško ranjavanje. Žilav je. Ima devet života. I neka. Jer, dobar je i vridan čovik. 

Šta se Šprljanovi tiče, oni su nakon Zorice dobili i Žanu. Željanu. Po imenu ispada da su je želili. Neka i nje. I ona je jedno jako dobro čeljade. Žana je na svit došla dvadeset i dvi godine nakon rođenja prvog diteta Ive I Mladenka. To je Karmela.

Koja se zove i Mirka. Valjda joj je Karmela krsno ime. Ona se rodila pedeset i druge. Ijadu devetsto pedeset druge. Dvi godine nakon nje rodija se Ive. Sedmi sedmoga pedeset i četvrte. Sedmi sedmoga je danas. I naš Ive puni sedandeset godin.
Sedandeset godin, a još nije u penziji. Niti o njoj razmišlja. 

Njegov život započeja je u Rupini. I u Kozari. Di su živili. Mlakovi. To in je obiteljski nadimak. Živili su u uskoj uličici blizu Poljane i u vodiškom polju u kojemu su imali ovce. U Rupini zimi, a u Kozari liti. 

Ivini roditelji Iva i Mladenko

U kući Šprljanovi u Rupini živilo je dvadesetak osoba. Ništa čudno za ondašnje Vodice. U istoj kući živila bi braća s obiteljima. Brojnim obiteljima. U ovoj je s Ivinima  živija i stric Bene sa svojom obitelji. Stric koji  je ime dobija po svomu didu Beni. Ivinom pradidu. I tako su u toj kući živili Mlakovi i Benini. Sve do šezdeset i devete kada Mlakovi idu u drugu kuću. U blizini. Odma ispod Poljane. U kuću koja je ispod Dražovi. Koji su isto Šprljanovi. Zemlju na kojoj su se gradile Draževa i Mlakova kuća kupija je dida Rodolfo. On je radija je u Americi pa je zaradu uložija u teren. Drukčije se nije moglo. Taj dida Rodolfo je četrdeset prve poginija kod Srca Isusovoga. Bija je partizan. 

Kaže Ive da je ime dobija po stricu koji je četrdeset i treće poginija. Isto u partizanima. Negdi u Lici. Može biti. Ali, moglo bi se reći i da je ime dobija po materi Ivi. Dobroj ženi. Jako dobroj ženi. . Navodno se nikad nije jutila. U Šprljanove je došla iz Rocinih. Nikad nije tukla svoju dicu. Možda je i glad tome kumovala. Jer, kad ne možeš dici dati „poštenu“ spizu, onda ti srce ne dozvoljava da ih istučeš.  Tako to Ive prepričava. „Kad nema isti, nema ni tući!“

I u školu se išlo praznoga želuca. Niko nije spominja bilo kakav doručak prije škole.  Niti je iko doma uopće spominja školu.

Jednom zgodom neko se u razredu potuka. A koga će učiteljica Zlata okriviti ako neće Ivu?! Izbacila ona njega iz razreda. Kad je to sazna stric Bene, na brzinu je obuka vojno odijelo i doletija u školu. Uleti on u Zlatin razred i kaže joj: „Ja sam bija zatvaran, a ti moga sinovca izbacuješ!“. Vidila Zlata da je vrag odnija šalu pa je brzo pobigla kod podvornika Bogde dok se situacija ne smiri. 

Nije Mladenka bilo briga oće li mu dica ići u školu. Bilo mu je važnije da pomognu oko stoke koju su imali u Kozari. 

Ive i Macan pored Šibenskog mosta

Ive je bija najsiromašniji u razredu. U školu je iša u kratkim gaćama. I zimi. Na minus deset. Ma, malo ko je uopće onda od dice ima duge gaće. 

Valjda je život u takvim uvjetima Mlakove očvrsnija. Ivu pogotovo. Tako ispada po svemu onomu šta mu se kasnije kroz život dešavalo. A, bilo je puno truda. I puno uspjeha. 

U Splitu je završija Tehničku školu. Nakon toga radija je u tvornici cimenta. Dvi godine, dva miseca i četrnaest dan. 

Kako je otac u međuvrimenu otvorija menzu za građevinske radnike kojih je po Vodicama bilo sve više, Ive je odlučija vratiti se i pomagati mu. Menza je radila dvi-tri godine. A onda je Mladenko doša na ideju da bi moga peći janjce. Ionako ih je ima u Kozari. Pa je umisto menze otvorija restoran. Koji se zva Mornar.  

Nije Mornar loše radija, ali kako su se u Vodicama pojavili „mladi lavovi“ ugostiteljstva, tako ih Ive naziva, a to su bili Gušte, Bojs, Mijo i Šime Brunac, tribalo je konkurirati im s još nečim osim s dobrom janjetinom. Kako je Ive vojsku služija u Pančevu, vidija je on tamo da narod voli slušati i gledati zgodne pjevaljke. I da kad one pivaju, moraš ih tirati da bi izašli iz lokala. Predloži on ocu da i oni probaju s tako nečim. Pa je Mornar godinama radija i više nego dobro, a bija je nadaleko poznat po odličnoj janjetini i pjevaljkama. Nije to prošlo bez prigovora sumještana. Pisale su se i peticije koje su se slale mjesnom tajniku Anti Bastiću. Bilo je otpora, ali Mornar je u takvom izdanju ipak opsta godinama. 

U dobrom društvu

Nakon Rupine, Kozare i Mornara Ive u osamdesetima seli na Artinu. Tamo je sagradija kuću u kojoj je otvorija restoran. I u kojoj se skrasija sa ženom Marijom i sinovima Domagojem i Mariom. Artina je nekad bila prvićka.  U momentu kad ju je otkupija Ivin dida iz obitelji Kraljević, nije bila puno vridna. Za nju je da vriću ili dvi brašna. Pa je ona postala Košova. Šta je obiteljski nadimak Kraljevićevi. 

Komad te zemlje dopa i Ivu. Koji se osim ugostiteljstvom, desetljećima bavi i iskopima, , odvozom i organizacijom pri transportu drugih firmi s gradilišta na gradilište. Ive ima labudicu koja može prevoziti 175 tona. Platija ju je sto ijada eura. To nema niko drugi u našoj županiji. Prodavači su mu je dali na rič. „Evo ti, pa ćeš platiti kad budeš moga!“.  A Ive sve uredno plaća. I svoje radnike. Koji su uglavnom Vlaji. Tako on kaže. 

Ive je ekspert za rješavanje kriznih situacija. I to ne samo onih na gradilištima. Roko Ivanda stariji rado prepričava kako mu je jednom zgodom pomoga na magistrali. Roko je u prikolici prevozija nekakav građevinski materijal, a u jednom trenutku sve je propalo kroz dno prikolice. Sasvim slučajno naiša je Ive koji je istog trena preuzeja „inicijativu“ u svoje ruke. Podiga je sav rasuti materijal u svoj kamion i odveza mu to kamo je tribalo. Bez ikakve strke. Onako, u „hodu“,  livom rukom. Roko nije mora izustiti ni jednu jedinu rič. Ive je svatija situaciju i sve je bilo ekspresno riješeno. 

Rješava on „krizne“ situacije i firmama poput one u vlasništvu Marka Sarađena. Koja ima stotinu zaposlenika i silnu mehanizaciju, ali ipak in se u poslu dese situacije koje samo Ive(ks) može riješiti. Surađuju oni skoro trideset godin. I prijateljuju.

Ivi puno fali Dobro. Skočić. On mu je bija najbolji prijatelj. Kad o njemu priča, osjetite koliko mu je bija drag. Iako je Dobro završija ekonomiju, i on je završija u građevinskim vodama. Preko toga su se i upoznali. Za Dobra Ive kaže da je „doajen“. 

Ive je inače jako štosan čovik. Ima neke svoje baze. Tako on za svoju firmu Iveks kaže da je „najbrže rastuća ekonomija“. U državi. „Ono šta je nekad bija Mornar, sada je Iveks“ – Ivine su riči.
Svako jutro Ive popije kafu sa bratom Rudom. Sa njim je najpovezaniji. Od braće i sestara. Mada, svi imaju odličan međusobni odnos. Šta je za pohvalu. Kafa se popije kod Rude. Koji je odličnu skuva. A Ive donese novine i kolače. Nađu se svako jutro, prije posla. Koji su slični. I Rude je cili život „u bagerima i kamionima“. Zato puno surađuju. 

Danas su Mlakova dica razasuta po cilomu svitu. Mirka (rođena 1952 .g.) je u Srbiji. Otkad se tamo udala (za Ilića) dolazila je svega dva-tri puta. Ivan Ive (rođen 1954.g.) je u Vodicama, Marija (rođena 1956.g.) je u Šibeniku. Preziva se Vidović. Rudolfo (rođen 1959. g.) živi u Vodicama. Smiljana (rođena 1963. godine) živi u Australiji. Preziva se Jelača.. Mile Macan (rođen 1965. g.) je trenutno u Švicarskoj. Vesna (rođena 1966. g.) je u Njemačkoj. Preziva se Chirico. Brankica (rođena 1967. g.) je u Zagrebu. Preziva se Jankov. Titovo kumče Zorica (rođena 1970. g.) živi u Istri. Najmlađa Željana (rođena 1974. g.) živi u Vodicama. Žana se preziva Bašić. 

I da vas više previše ne zamaran (a bilo je puno toga u životu Ive Mlakova), to bi ukratko bilo to. 

Ive je danas napunija sedandeset. U penziju ne namjerava. A, i kako će, kad mu mobitel stalno zvoni. Zovu ga sa svih strana. Ujutro će on do Rude, a onda…

Ive, živija ti nama!