Otišli nam konobari iz stare garde: Gušte Barbin, Maks Antulov i Branko Meštrov

Nekad se nije smilo tek tako izaći iz države. Pa se iz našega kraja bižalo i kaićima.

Znan puno Vodičana koji su pokušavali doći do Italije. Većina ih u tome ne bi uspila. Naletili bi na miliciju pa nakratko završavali i u logorima. Da se „opamete“. Tako je bilo i s mojim stricem Ivicom. A i s Guštom Barbinim. Koji je nakon Italije planira ići u Australiju. U kojoj je tad već živija njegov brat Tome. Da je Gušte završija u Australiji, vodiška turistička priča bila bi ponešto drukčija… 

I kad si već osta u Selu, šta ti je tih pedesetih godin prošloga stoljeća preostalo? Osim druženja s karom, konjima, lozom, višnjom i motikom? Da se pitalo Klepu Barbina, i njegovoga mlađega sina Guštu dopala bi motika. Ali, onda se u priču upleja Toni Zurin. Koji je Guštu pita „bi li ti mali radija ka konobar?“. „Bi!!!“ – odgovori on. Ode Toni do Klepe, objasni mu šta je tribalo objasniti, nabavi Gušti gaće i bilu košuju…  I završi Gušte u Kozari. Da nije bilo Tona Zurina, vodiška turistička priča bila bi drukčija…

U Guštin život upleja se i Mile Talijašev. Krupan čovik. Velikoga srca. Vodičanin koji je nakon Drugoga rata završija u Sloveniji. Moga je tamo uživati u svojoj direktorskoj ulozi i ne zamarati se time kako žive mladi iz njegovoga Sela. Lokalpatriotizam čini svoje. Pa Mile na školovanje u Ljubljanu dovodi barem sedamdesetak mladi Vodičanov. Oni uče za konobare, a on brine i o njihovom smještaju i praksi u najboljim slovenskim hotelima. I Gušte je bija među tim vodiškim mladićima. Da nije bilo Mile Talijaševa, vodiški turizam bija bi ponešto drukčiji…

Naslikao Jerko Sladoljev

U Sloveniji je Gušte upozna Cvitu. Plavušu, dalmatinskih korijena. Svakome u životu dobro dođe oslonac. Gušte ga je ima u Cviti. Do zadnjega dana. Do jučer. Da nije bilo Cvite u Guštinom životu, šta mislite, bi li vodiška turistička priča izgledala baš ovako?

U braku im se rodilo troje dice. Đani, Gušte mlađi i Kate. Đani je plavi na mater, a dvoje mlađe dice više je pokupilo Barbine gene. Ili možda Suskove? Preko babe Rože.
 Izrodila je ta obitelj i konobu „Gušte“. Za koju je znala cila Evropa. I zbog koje su Vodice postale to šta jesu. Misto koje nešto znači. Na turističkoj karti. Stariji Gušte je konobi dava i srce i dušu, a Cvita i dica su ga u svemu „potampelavali“. 

Kad je doša u neke godine, starijeg Guštu je u vođenju konobe zaminija mlađi Gušte. Zapravo, srednji. Jer, u međuvrimenu se rodija i najmlađi Gušte. I sve je odlično štimalo. Gušte najstariji  navraća bi svaku večer u konobu. Iz navike. On i Vinko Mrković–Grozni. Sili bi na banak i uživali. Gledajući srednjega Guštu kako se onako vesel dobro snalazi  u poslu. I tako je bilo sve do dvi i dvadesete. Kad je Barbine, a i cilo Selo, snašla velika tuga. Veseljakovo srce je stalo. Napustija nas je Gušte srednji. Šestoga travnja. U predvečerje.

Teško se nakon toga bilo oporaviti. Preteško. Materi, ocu, bratu, sestri, sinovima,… Svima koji su ga dobro znali.

Srca su se kidala, a zdravlje počelo urušavati. Gušti (naj)starijemu pogotovo.

U trećemu misecu ove godine zdravlje mu se znatno pogoršalo. Doktorica je mislila da će živiti još svega nekoliko sedmic. I, vjerojatno bi i bilo tako da se u priču nisu „upleli“ Cvita i dica. Đani i Kate. Vidali su mu rane. I one na nogama i one na duši. Dali su sve od sebe da poživi šta više. I da na koncu, okružen svojom Cvitom i dicom, umre u svojoj kući. U Barbinim dvorima.

Prije otprilike po godine naiša sam na stranici „Vodice u srcu i duši“ na sliku Jerka Sladoljeva. Šjor Jerko je naslika Guštu. Pred Čorićevim turnjem i konobom. U vodiškoj nošnji. Možda mu je za predložak poslužila fotografija Šime Strikomana koju je Kate Španjina danas objavila na istoj stranici. Meni se jako svidila. I Šimina fotografija i Jer(i)kova slika. Pa sam sliku odlučija pohraniti na kompjutoru.  Čuvajući je za ovu prigodu. I za ovaj tekst. 

Maks Antulov, Branko Meštrov, Gušte Juričev-Barbin. Odnila je ova godina na izmaku tri konobara iz stare garde. Konobare koji su zadužili ovo Selo.  Fala in na svemu. Jer, zlatne godine vodiškog turizma bez njih ne bi bile iste.

„Jedan mi je otiša pred Uskrs, a drugi pred Božić“ – bile su Cvitine riči kad smo se jutros čuli.  

Umorna je Cvita. Brinući o Gušti dala je sve od sebe. Pa sad može biti mirne savjesti. I ona i Đani i Kate (koja se vratila iz Slovenije da bi brinula o ocu i pomagala materi i bratu). 

Bez njih, lipa vodiška turistička priča ne bi bila ista… Bez svih njih…

Konobo moja…

U ime našega Sela izražavam iskrenu sućut Cviti, Đaniju, Kati, Tomi, unučadi, nevistama, rodbini i prijateljima.

Sprovod Gušte Juričev-Barbina je u sridu u tri ure.