Moj je dragi oša u Ameriku... Četrdeset godina muža virno čekala

E, bila su to vrimena s početka 20. vika kad je ta pisma našim krajem odjekivala „Moj je dragi oša u Meriku ostavija lašun i motiku.

A on misli da ću ja kopati, ja san mlada ja ću se udati”. Ali nije se nijedna naša šjora udala već je svoga čovika skoro četrdeset godin doma čekla. Čekala i za svojin čovikom patila, pisma mu pisala. U dvoru ispod stare velike murve di je ostavija tu je i naša. Ostavija lipu mladu lipu divojku i kad se vratija naša staru babu. Isti proces je i njega nagriza. Sudbina ne baš sritna, ali život je takav pun brimena. Nemaš druge, nosit oli bacit samar.

A u ove blagdanske dane kada Vodice i naša mala mista sjaju božićnim i novogodišnji sjajem, te pisme se  prisjetija i moj šjor Ante, pa mi o tome svemu i didu Bepu dolika u kaleti ćakulaje, i te izvorne pisme naših krajo povidaje.

- I zato mi je sad jasno, zašto je moja baba proklinjala taj vapor ča je dida  Josu u Ameriku odveja i pivala: „Oj vapore vrag ti sriću odnija šta si moga dragog u Ameriku odnija”. Daleko priko oceana kad su vozile te stare parnjače po misec dan, jer nije bilo ka danas.„Živilo se od polja i mora, nije bilo drugoga. A kad bi to podbacilo priko oceana se odilo. U Meriku, Štraliju, Argentinu, Kanadu, kako je koga more nosilo i di ga donilo tamo ga ostavilo. Tako je i moj nono tih godin praznih žepi u Kaliforniju, u San Pedro stiga, a doma ovdi babu i troj dice ostavija. Partija je, mora je da bi preživija, nije bilo druge. Baba mi je pričala kako se osjećala dok ga je na vapor ka mlada divojka, žena od 23 godine, ispraćala i tada je nastala od druga pisma: „Oj vapore pusti paru jače da ne vidim kako draga plaće. A ona je, njegova draga, moja baba Jurka stajala na rivi i suze lila. A na rivi uz njezine skute bila su i dica, pitajući se di to ide ćaća, sića se šjor Ante svoga dida i kako ga u Meriku ispraćala cila familja.

A vapor ako je moga pušta je paru, a i šudarići (maramice) su se dobro natopile od suza i jecaja. Nije onda bilo mobitela pa udri u čet, oli selfiranje, nego sad me vidiš i onda za pet, deset godin više me nima doma. A možda se dida i ne vrati. Iskreno ja to ne mogu danas zamisliti posebno kad se sitim da je nona 24 godine imala, a dida koju više i kako je taj rastanak težak za sve bija. Ne zna se kome je gore bilo, babi koja je doma sa dicon ostala, oli didu koji je sam u „bili svit” goloruk odija, nastavlja mi šjor Ante svoju obiteljsku štoriju, kojoj su se kasnije nakon šta je sve dobro prošlo, znali i do suza u dvoru nasmijati, posebno kad bi dida doma ritko dolazija i počeja pričati o tome kako mu je u Americi bilo na početku tek kad je doša. Najprije je napravija matrikulu i ukrca se na jednu koču (ribarski brod) i počeja raditi ka mali od kužine.

Juha u more iscurila

Sve mu je bilo to novo, i toliko puno ribari na jednoj koči za koju su oni u kužini morali kuvati spizu svaki dan. Nije moga zaboraviti jedan dan kada mu je šef kužine da da procidi teću od desetak litri juhe, a on bidan ispod cidiljke zaboravija staviti  lonac i tako je cila juha u more iscurila. A kad je posada broda za to čula rugali su mu se godinu dan zbog tog propusta.  Nije mi se bilo lako snaći u tujemu svitu,  a ni babi samoj doma ostati eto svi mi koji smo to vidili i doživili, ne moremo a da ne postavimo pitanje: Kako je ona mogla ka mlada žena bez dida živiti i još prema dici glava kuće biti, i svih ih dobro odgojiti ? Kako je mogla tolike godine bez muža durati?

A on je dolazija svega nekoliko puti u tih trejset i više godin. Istina sla je kuverte pune dolarov i razglednic Kalifornije kojih se i danas rado sićan. E, bila su to druga vrimena kad je svit više kriancije ima, poštenja i obraza, a ne danas ka mladi u braku ne mogu ni par godin bit i svak svakoga vara, a za dicu niko i ne pita”, ćakulaje mi doli šjor Ante, povrh kalete stare.

I u ove dane kada Božić na vrata kuca sića se svog oca i kako je to nekad bilo dok je za Božić bavule (velike kufere) iz Kalifornije sla doma, i sa koliko se radosti na to čekalo, jer u to vrime ničega kod nas nije bilo, sirotinjski se živilo. A ti veliki kuferi su bili krcati svega i svačega, od robe do spize. Za nas dicu bonboni i žvakalic, rebatinak „Super Rifle”. Kad bi se familja na Božić oko kufera okupila bila je to storija veselja i zafale didu ki je računa o familji vodija i sla nam spinez i svega drugega iz Merike. 

I svi su bili sritni, i niko nije pita babu kako joj je. A ona je morala svog čovika virno čekati. 

U tih 35 godin vidila ga svega par puti. Nije to bilo ko danas, iz Amerike se putovalo danima s tin starin brodima. Bila bi to velika fešta kad bi dida doša na osustvo doma. 

Slična onoj kad je prvi put u naše selo stigla televizija RIZ crno -bila. Skupilo bi se cilo selo dida da pozdravi. Bilo je lito i dvor je bija krcat svita, a dida je cvita. Zbijali su ljudi razne šale i zajebancije. A onda kad je didu  prišla jedna starija šjora i isprid svih rekla : E, moj Joso kad si bija mali ja san te čuvala i u zibci zibala. A on cili ponosan joj odgovara: 

E, kad je tako šjora Cvita hvala ti i u to ime 50 dolari evo ti. Uvati se dida za takujin i Cviti lipo pedeset euri udili.  A kad su to vidili i drugi u dvoru i oni su počeli mom didu govoriti šta su sve oni njemu dobra činili dok je dite bija. I svakomu je dida zato nešto da, kako se potrefilo iz novčanika bi šoldi izvuka.  

A onda san na scenu stupija ja, kad san vidija kako mi je dida darežljiv bija. I isprid svih kažen mu ja: Joso kad si bija mali ja san ti par puti na dan cicu dava. E, tek tad je nastala prava euforija i cili se dvor od smija popiša. A dida nije moga nego ka iz rukava izvadija 100 dolara i meni ih da. Mislin da san tada bija najsritniji mulac na svitu, jer svi su me gledali i pitali se šta ću ja sad sa toliko šolad. A ja san ih materi da, nove postole dobija i još puno zato kupija.

Odbija pelcovanje

A onda još bila je štorija kad se dida od Kalifornije  oprašta i u penziju doma vraća. Čekali smo ga ko Boga. To je bilo sedamdesete godine. Doša je nakon 35 i više  godin doma sritan, iako nije zna koliko će još godin u penzijun izdurat, jer zdravlje mu je bilo već malo slabije. 

Ali pri povratku iz Amerike napravija je jednu dobru stvar. Ne baš iz nekog znanja nego više onako jer je bija tvrtdoglav. Oni su sve emigrante koji su se vraćali doma u Europu, u penzijun, lipo cijepili. Objasnili su im da se tribaju pelcovati kako ne bi obolili u to vrime od razih zaraznih bolesti ke su harale Starim kontinentom. Ali on nije na tu foru pa, nije da je puno o tomu zna, nego više ono šta je bija kontraš.

Jednostavno nije volija injekcije i dotura, i to mu je, pokazalo se kasnije, spasilo, odnopsno produljilo život. Jer svi oni koji su se cijepili kasnije kad su došli doma u penziju, Bogami, nisu se američke penzije nauživali. Nakon godinu, dvi, tri svi su partili, a moj dida Joso u svomu je dvoru devedeset i pet godin učinija. 

I danas kad u ove blagdane vidim umisto da se mir svitom širi, samo pritnje stižu sa svih stran. Priti Rus, Kinez, Merikanac, Izraelac, Sjevernokorejanac. Rat bukti na sve strane, a jedino nas more spasit Mask da nas čim prije lansira na Mars. Ili Tramp šta nam Božić čestita. A dok čekamo to, često se sitin i zapivan ja : Dida moj, dida moj, ovdi mi je zima daj mi gaban svoj“, završava mi moj šjor Ante svoju obiteljsku štoriju. Poželim mu sritan i blagoslovljen Božić. A ja još i dalje na rivi stojim, gledam u more i doli ispod Punte Tijatu se divim. Tamo na moru u daljini vide se svitla  Kaprij. Još malo Božić će, valja na Ponoćku poć. Za mir i dobar svit se pomolit!!

Sritan van Božić 

PAŠKO