Od Vodic do Berlina (4) : I Nijemci idu „trbuhom za kruvom”

A u điradi Berlinom priča mi moj domaćin i vodiški gost Nijemac Fritz, kako su se u tu skupinu od 850.000 stranaca i 175 nacionalnosti, koliko ih živi u ovom njemačkom glavnom gradu, lipo uklopili i naši ljudi.

Tu živi više od 16.000 Hrvata koji su ovdje zasnovali svoj novi dom i pronašli svoju životnu egzistenciju. Stariji naši gastarbajteri prve generacije, šezdesetih godina, svojom dugogodišnjom njemaškom zaradom u Hrvatskoj su posagrađivali kuće, kupili stanove, a naši mladi novi gastarbajteri doma su ostavili kuće, i eto došli isto u Njemačku u potrazi za boljim životom.

Mislin se, a štaš takva je sudbina i povist se često ponavlja. Svako ide di misli da će mu biti bolje. Tako je to ne samo u nas nego svudi u svitu. Čini mi se cili svit seli i kada više ne zna di će. Jer kako razumiti činjenicu da godišnje i iz Njemačke u prosjeku iseli 180.000 Nijemaca u potrazi za boljim životom. Mladi visokoobrazovani idu za većim plaćama, a penzioneri u potrazi za zemljama koji im nude „bolji jeftiniji” život za manje šoldi, jer penzije u Njemaškoj nisu baš bajne da se s njima čovik može komodat. Najviše Nijemac seli u Švicarsku di je plaća viša i za 70 posto,  a onda u Ameriku, Španjolsku, Austriju, Englesku, Holandiju i drugdje. Kako ko i di ko voli.

Zanimljivo je da i 4.000.000 Nijemaca živi van Njemačke. Nešto isto ka i našeg svita van Rvacke.

E, ali Fritz mi kaže nije to ista usporedba, jer Nijemac ima 80 milijuni a nas ni 4 više nima doma.

Bilo kako bilo slažemo se, cili svit je u nekoj seobi, pa odsele i ako se u tujem svitu ne snađu, lipo se vrate doma. A oni koji se u tujem svitu snađu svaka im čast. Neki dan mi ovdi jedan naš barba Šime iz okolice Biograda, ki je vik učinija u Njemaškoj priča kako je i taj uspjeh danas ovdi  relativan, jer nije to više ka nekad Njemačka zemlja obećana. Sve se prominilo, teže se dolazi do dobro plaćenog posla, a i standard života je u opadanju zbog viših cijena stana, hrane i svega drugoga.

Prije bi, šezdesetih i sedamdesetih godin poslodavci radnike dočekivali sa cvićem na kolodvorima, a danas kada ima svega refužo, iako se Nijemci neprestano žale kako im fali radne snage., druga je priča. Snalaze se ljudi kako ko.  

Uspit nije lako     
                                                       
Ali ima i lipljih primjera. Kaže mi Šime u ćakuli, da zna jednog našeg Vukovarca  ki je doša ovdi prije par godin i uvatija se muški posla u građevini. Eno ga, danas je milijunaš, ima svoju firmu i puno radnika. Radi sve od zidarije, akustike, pituraje, postavlja struju i vodu, kad zatriba.

Nima šta, majstor svog posla i zaposlija čovik druge ljude ki znaju posa. E, tako je to kad je netko sposoban i još se dobro snađe. Ali više je naših novih gastarbajtera koji se u novoj sredini snalaze malo teže i nije baš lako zaraditi, a još je teže ušparati šolde. I to ako oboje u obitelji rade.

A ako samo jedno radi, teško se krpa kraj sa krajem. Pa je zato i dosta onih koji se nakon nekog vrimena vraćaju, priča nam barba Šime i dodaje, kako tim novim gastarbajterima nije lako jer su mnogi doli doma ostavili svoje lipo uređene kuće, a tu se sad često tiskaju u nekim jeftinijim stanovima i ima ih koji krpaju kraj s krajem. A onda šta se tiče nostalgije i razdvajanja od obitelji, i to je uvik prisutno, jer onda nemaju roditelje babe i dide da in čuvaju dicu. I puno toga još fali, pa zato i ne čudi što se dosta njih nakon nekog vrimena vraćaju doma.

U šetnji Berlinom ćutim vonj ribe iz obližnjeg restorana, doli u centru grada. Ima dosta tih express restorana u kojima se nudi samo riba. Većim dijelom ih drže Turci, Marokanci i cijene ribe nisu baš preskupe. Manje škampe koštaju kilo 12 euri, lignje desetak, dorade 8 do 9 euri. 

Vidin imaju i škrpin i obotnic, mola. Ma najrađe bi skuva večeras jedan dobar brudet. Poželija san se nekako ovdi ribe. Fali mi, e fali, pofriganih gavuno, srdel, papalina, oli kakav crni rižot od sipe.

Kupit ću kil, dva, bit će dosta za mene, mojeg domaćina Fritza i njegovu suprugu. A onda malo vina i s ponistre se vidi centar  impozantnog Berlina. Daleko je to od onog litnjeg ugođaja i s ponistre se vidi vodiški arhipelag, ali tješin se, još malo i eto opet nam se lito vratilo. Ako Bog da bit će opet lipo. A do tad evo još malo Berlina, čini mi se da bi moga, kako je krenilo ostat do ITB ( poznatog turističkog sajma). Ne bi ni to bilo loše, vidit kako stojimo u turističkom svitu i kakve su propnoze

Hrvatskoj za ovo lito.

A do tada lip pozdrav Paško !