Litnja bura

Zapuvala bura s Velebita,
svon brzinon prima moru hita.
Nosi,tera,sve gura prid sebon,
sve prid sebon,pod vin našin nebon.

Tera s neba i same oblake,
ne da bura ni da kiša pade.
Nema kiše da napoji zemju,
tera bura politiku svoju.

Zafriškalo,dušu olakšalo,
da je baren malo kiše palo.
Nema kiše i bura se smije,
jednostavno ne iđu nji dvije.

Stenje zemja,žedna,osušena,
di su ona prilipa vrimena,
kad bi pale friške litnje kiše,
kad se moglo i lašje da diše.

Suša,bura,dvije posestrine,
zabava in dizanje prašine.
Ono malo zemje krša voga,
nosi bura,ne boji se Boga.

Pa fijuče,sve to jače puše,
nema ona ni srca ni duše.
Razbišnjena,puše kajno luda,
suvo lišće s grana leti svuda.

Stani buro,dabogda ti stala,
zašto si se tako raspuvala?
Da mi te je ukrotiti bilo,
moje bi se umirilo tilo.

Da mi te je zaustavit moći,
da ne nosiš prašinu u oči.
Buro,buro,prokleto ti bilo,
uništi ti i dušu i tilo.

Ne daš mira ni zemji ni moru,
to valovi morski nan govoru.
Uzburkala more ti si plavo
i na to si sebi dala pravo.

Oćeš da uništiš vog čovika,
ovu zemju koja mu je dika.
Da uništiš smokve i masline,
samo da te luda žeja mine.

Ni koristi tebi govoriti,
mogu samo Bogu se moliti.
Da te stiša,ako stišat može,
pomozi nan sada dragi Bože.

Smiluj nan se ,pa oteraj buru,
podaj kišu vome kršu suru.
da napoji ovo malo zemje,
da natopi njezine temeje.

Nema vajde meni se moliti,
možda sve to tako mora biti.

Neka bura puše dokle može,
Tebi isto fala dragi Bože.

Anka Vodanov