16.5°C
Ne znan šta me više razveselilo. Pobjeda (NAŠEGA) Hajduka prošloga petka u Maksimiru ili saznanje da je jedna mlada osoba otvorila dućan na Žirju. Gušta san podjednako gledajući iznova naše golove i čitajući tekst Diane Ferić o Hani Bilan i njenoj odluci da kroz cilu godinu živi na jednom od otoka najlipšeg arhipelaga. A šibenski to jest. I da na njemu “drži” dućan koji toliko puno znači onima koji se tvrdoglavo ne miču sa svoga škoja. Na zemlji didova svojih.
Pa je i Diana baš tako naslovila svoj tekst. Zemlja dide mog. Ta pisma mi je bila puno draga i prije nego san naiša na priču Šibenik News-a o Hani. Otada san je, a bilo je to prije tri dana, posluša barem dvista puta. I moga bi je iznova slušati do...
Slušan je i sada dok pokušavan napisati dvi riči o okupljanju generacije Vodičana rođenih u godini u kojoj je usrid Zagreba rođena Torcida. Puno toga bitnog za Hajduka desilo se daleko od Splita. Devetsto jedanaeste u Pragu i devetsto pedesete u Zagrebu.
Pojačani Tribunjcom Ivom Ukićem i Srimarom Zdravkom Vlahovom okupili se kod velikog spomenika Vodičani rođeni već spomenute pedesete. Ijadu devetsto i pedesete. Među njima je i Jole. Doša je s vodiškom kapom na glavi. I Zdravka je s njim. Nji dvoje sveukupno skupili sto četrdeset i šest. Okupilo ih se tridesetak.
Pere Virilov ih poslika da imaju uspomenu na još jedno od svojih druženja. Malo je generacij koje se toliko često okupljaju. Prije tri godine, kad su imali sedandeset, Gordana Bastićeva (udana za Stipu Kusanovića) izložila je stotinjak fotografij s njihovi susretov. Izložila ih u vodiškoj knjižnici, u zgradi Stare škole u kojoj su krajem pedesetih i početkom šezdesetih dilili osnovnoškolske klupe.
Slika ih Pere na Gumnu. Čorićevu. Na istom prostoru nekad su se održavali plesnjaci. Bilo je “života” u Vodicama i prije ovoga vrimena. I to kakovoga! Gledan sliku i mislin se bi li ih pokuša sve imenovati. Da štogod ne falin, bit će boje da od toga odustanem. Ima među njima Lasanovih, Ferarinih, Bilanovih, Pojiškovih, Skočićevih, Sučevih, Sladojevih,...
Neki su na ovo druženje pristigli čak iz Njemačke, drugi iz Zagreba, jedna gospođa iz Opatije. Kaže ona meni da me ne pozna, ne može me smistiti ni u jedan film. Nema veze, bitno je da ja znam da je ona kćer učiteljice Anđe Čičin-Radin udane Sarajlić. Sredinom osamdesetih posjetija san je, učiteljicu Anđu (Murčulovu), kako bi od nje nabavija nekoliko primjeraka njene zbirke pisama. Među kojima je i “Oj Vodice, garofula kito!”.
Eto, gospođo Elvira iz Opatije, vidite da ima u našemu Selu i onih koji pamte one koji su vridni spomena.
Drago mi je šta među okupljenima vidin i Mirjanu Šubašinu (udanu Cukrov). Drago mi ih je sve viditi (i rođaka Josu), ali zbog nečega mi je baš drago da je i Mirjana došla. Sinoć san, sideći na Bumbinim skalinama, u društvu Roberta, Anite i Mirele Sučeve (ex Miljasove), sluša njenog sina Antu i ostale meštre iz klape Bunari. Pivali su u parku. Sluša san ih i u sridu navečer kraj donjega bunara. Bunari kraj bunara. Uvik me oduševe.
Nastojin pogledati, poslušati i podržati svakoga ko se trudi dati svoj doprinos. Selu. Našemu Selu.
Sad je ekipa rođena pedesete u jednomu restoranu. Druže se uz pismu. U tome im pomažu Joško Gulin i Tomislav Erceg. Duo “Regula”. Od dvi iljadite redovito pivaju i sviraju na njihovim okupljanjima. Zanimljivo. I vridno spomena.
Najveći torcidaš iz ove generacije prati ih s neba. I gušta. I u njihovom druženju kod Šimuna i u svemu lipom šta se ovih dana dešava oko splitskoga kluba. Peko naš dragi, VRIME JE!
Sutra u ovo vrime (kad završavan tekst) Poljud će goriti. Svejedno je oće li Rijeka pasti, bitno je da smo na pravomu putu.
Navijam da ustrajemo. I Naš Hajduk i Hajduk. A, i Hana. Za nju posebno navijam. I to ne samo zbog njenog (lipog) prezimena. :-)
HŽV! Živilo Selo!
P.S. Poslušajte verziju pisme "Zemlja dide mog" koju je prije sedan godin otpiva desetogodišnji Dino Miklaužić. Dino je iz Huma na Sutli, a pismu je otpiva predivno.
