Ljeta u Vodicama: Nijemica u neuspješnoj potrazi za dalmatinskim galebom

Mislija san dosta mi je već mojih đirad i drugih litnjih ćakulad, dok nisan čuja kako je ovih dan u naše selo došla jedna lipa Švabica. I još sa željon da bi pronašla nekog domaća čovika. Računa san da se neko dobro sprda, a kad ono nije, istina je živa, Jure mi sve to povije. Samo me moli da mu u medijskon prostoru prezime nikome ne govorin, jerbo prijatelji i poznanici samo bi mu se doli u portu izrugljivali. Svašta dodavali i naslađivali.

A rič je o Marlene, jednoj švapskoj gošći ka je prošlih dan sama došla kod barba Jure u Vodice, u već unaprid rezervirani, njegov moderni apartman. I sama svaku večer selon šeće.  Dok je nije bliže upozna nije zna da je skroz sama, a i mislija je ča ga brige, ionako se on svakaka svita u svojin apartmanima nagleda, i ne pada mu na pamet goste kontrolirat i škicavat. Ali opet ono, ka ne da mu vrag mira. Prođe dan, prođe dva, prođe šetemana, a lipa Nijemica i dalje samuje, sama. 

A barba Juri i njegovoj Šjori postalo je pomalo ža gledat je tako samu svaki dan, pogotovo šta je bila  simpatična i draga žena. Juri je bilo nepristojno i teško pitati je za Baujahr (godine), činilo mu se negdi da ih pedeset ima . Možda zeru i više, a možda i manje?

Ali su je onda on i njegova šjora, onako rutinski, na jednu večeru fermali, pomuče ispitali i za čitav njezin story doznali. I uz dobru ribu na gradelede, vino i julišku (mišanciju domaće šljive i kruškovca) , lipa i simpatična Nijemica im je dušu otvorila, povida mi doli u selu šjor Jure, u kasne noćne ure, onako utiho da nas niko iza škur u škuribandi ne čuje. Jer čini mi se, boji se da ga kakav škandal ne uvati, a nije ni lipo goste, odnosno još usamljene gošće, ogovarati. Vidin da je Jure i nije tija baš ogovarati, nego više sažaljevati i pokušati je, ako je ikako moguće, pomoći jer zna da se samo zadovoljan gost opet vraća. A njemu je ka uzornom turističkon radniku cilj, biti dobro popunjen i svakomu udovoljit, jer tako se more i ona nagrada najbolji turistički radnik osvojit. Ali  dok im se lipa gošća tako ispovidala pravija se Jure ono ka mutav i ka da ga nije brige, ali je Marleninu priču pomljivo čuja, kako ništa ne bi propustija, pa mu ona iz glave ovih dan ne gre.

Galeba više nije

- Žao nam ju je bilo, pa san još više uši načulija, kako bi bolje sve čuja i pita, ako nisan nešto razumija, nastavlja mi Jure ćakulu u povjerenju, u svom dvoru doli u selu, te dodaje.

Opušteno i iskreno  je meni i ženi govorila, kako je nesritna u jubavi bila, i da je život po tom pitanju nije mazija. A onda i kako bi sad  volila kad bi nekog domaćeg čovika upoznala i eventualno, ako krene po dobru, bračnu zajednicu zasnovala. Jer čula je dobre ljubavne priče o našem moru i virnim mornarima, koji hrabro morem plove i dobre žene obilato usrećuju. Ako san dobro skuža, rič je bila o nekadašnjim galebima. Mislin se, e, draga moja Marlene  zakasnila si i to kako. To je nekad prije četrdeset godin  s galebima bilo, a u međuvrimenu sve se prominilo. Isčezlo, nestalo, utihlo, krepalo.Tih galeba više ni i sada su u pitanju drugi hobiji, partner jedan i partner broj dva su ti sada društvena preokupacija. U nas ka i u Njemaškoj, ista stvar. Ne bi tija o tomu ništa govorit da me ne bi krivo razumili i iz interneta izbacili. Nego sad san ja našu Marlenu razumija i zbog čega je došla u nas srodnu dušu za daljnji zajednički život iskat.

Tribala je s njoj još doći  jedna prijateljica iz Minhena, ka je u zadnji tren otkazala, i tako je Marlene sama samcata na Urlabu ostala. Pričala mi je još onako pomuče, da moja šjora ka je u kužni prala pijate ne čuje, kako je dospila u Dalmaciju na naše more.. Litovala je ona godinami na raznim svjetskim egzotičnim destinacijami i gledala se po tom ljubavnom pitanju ostvarit. Čini mi se, onako na moment, provala bunu i bunicu. I svašta joj se tamo bidnoj dogodilo, lipoga i manje lipog;  bilo je galebi, ali bili su ka previše grabežljivi i  nasilni. Mislin se, e moja lipa mala,  nisu to oni naši pitomi gelebi. A ko će znat, možda je i sama previše izbirljiva bila, pa se po tom pitanju nije kako triba iživila. A onda joj je jedna prijateljica o našoj zemlji i lipon muškom svitu oči otvorila. I pitala je, da zašto ne bi provala u Rvackoj svoju sriću pronaći, kad je već toliko dugo po svitu traži.

I nije puno mislila, odma se odlučila, gre na naše more, jer nima šta izgubit. Računala je, ubacit će se negdi sa partijanerima i život će u Vodicami biti do zore, ono ka na Ultri oli na Zrču, svakaka društva do mile volje.  Ali šta su dani više odmicali bila je sve više u grču. Skužila je da nije to ko na Zrču.  Nitko joj pod ponistru ne dolazi. Lipo auto i  pinez je imala, ali izgleda bez jubavi ostala. Ali nije jedina, jer to je danas u modi ka neki globalni trend, živi se bez prave ljubavi i sriće. Nažalost, čini mi se, to je izgleda i Marlenina sudbina.

Turistička za to nije

Ali nisan zna koga bi za ovaj njezin slučaj pita od kompetentna i učena naša svita. Nikoga mlada i vridna za take stvari kada nima, a i sve šta je valjalo ostarilo je oli pobiglo van, baš u te gradove i društva u kome živi Marlena.  A možda bi mi se i kogod nasmija i reka da san išempija, kad bi mu reka s čin san se zaokupija ja. Jer nije to moja, a ni mala stvar, naš turizam se s tim bori i suočava!

A naša Turistička zajednica, mislin, o ovakvin situacijan puno i ne zna. A ko bi još o tome vodija računa? Jer nikomu to u opisu posla ne stoji. Di ću ih još zbog toga zvat, šta, tražit da dođe netko moju švapsku gošću zabavljat? A njih u Turističkoj  i onako svak ovih litnjih dan vuče za rukav i traži svakake informacije, a na koncu ova stvar i ne ide pod all inclusive. Gnjave ih razni mediji i agencije, rezervacije i te cine za podsezonsko vrime. Boga mu lipoga ljubin, valjda i ja nešto o tomu znan.

Na pamet mi je bija pa i onaj Ganjster iz Imotskoga, ča ima agenciju za ženske i muške spajat. Ali nisan zna da li bi ona na to pristala? Da se ne bi uvridila, a onda san je za sva vrimena ka gošću izgubija. A ovako bar neke nade ima da će joj se još kroz ovih par dan nešto lipo u našen selu događat.

Ne znan kako, kad galeba prava kad zatriba nima ni za lik, a nije lako ni tu priču razumit. Da tako jedna lipa hrabra švapska dama u Vodice liti dođe sama. Samcata! A još gore čini mi se da bi je moglo zadesiti ova sudbina naših modernih lita:  Sama došla, sama ošla! Već dvi šetemane je tu, a evo i treća je na putu. Bože dragi šta se ovo u turizmu radi?

Ništa, nima ništa! Nikoga ni, da je malo pozdravi, zabavi, selon prošeće!

Sama na plažu, sama u restoran, sama navečer van i bojin se da bidna ne išempija.

A gledan je tako svaki dan kako ujtro odlazi i prid večer, kad sa plaže u apartman, sama dolazi. Za svoje godine lipo izgleda, čini mi se fitnes i ništa sala oko pasa. Očuvana, a Boga mi dragog, pari da je Mikelanđelo klesa, nima nigdi ni refužo mesa, sve je to prava fittnes smjesa. A još tomu da usput onako dodan, svaki dan se više puti prisvlači u nove bikinije, i vešte iz ormara izvlači i na se oblači. Isto i šminku je minjala, make up na obraze obilato mećala. A kad kroz naš dvor prođe, zamrljuši ka najbolje cviće u pitaru.

Ali zasad sve je, nažalost, bilo ka uzalud. I mislin se, ako se  ovako nastavi, oče li nan se takva nezadovoljna furešta drugo lito vratit? A ako ne, onda  ostanem ja bez lipe gošće iz Njemaške. Nima to opravdanja i izgovora:  skupi apartmani, spiza i u kafićin visoke cine pive i ostalih pića. Nije to problem, nima veze s tim, fali nan  drugih važnih stvari za koje se danas manje mari.E, Bože dragi, da se moje vrime bar na kratko vrati. Di bi mi kraj bija ? Onda je sve bolje i drugčije bilo i o svemu se više računa vodilo!

Jednostavno danas je neko drugo vrime. Ljubav često i obilato zakazuje. I Amen", tako nam na kraju kaže naš barba Jure.

lp iz porta od Paške