Partija je Joško Čunčilo

Moga je Joško cilu kuću izgraditi novcima potrošenima za gorivo koje je liva u bili golf kako bi stiga pogledati sve utakmice svoga Hajduka i svoji Vodic. Neumorno. Više od sedandeset godin.

Po struci je bija električar. I to kakav! On i Tode. Koliko puta san, kad bi nestala struja, čuja oca ili mater kako kažu: “Zovi Čunčila ili Todu i pitaj kad će doći struja!”. Izašli bi nji dvojica na teren i po najgoremu vrimenu kad je tribalo. A, često je tribalo. Nekad je struja svako malo nestajala.

Vratimo se mi nogometu. Kojega je i on u mladosti igra. Odlično ga je igra. Niko ga nije moga proći. I sina Tonča je zaludija nogometom. Reka bi da nije bilo bojega centarfora u našemu klubu. I zato mi je baš krivo. Kad vidin ko sve danas zarađuje milijune. E, Tonči, Tonči! Ufan se da će tvoj unuk Nato, Joškov praunuk, nešto po tom pitanju napraviti. Spretan je, dobro barata balunom i šta je najvažnije, i on je infišan. Hajdukom, Mbappeom i Neymarom. Zna Nato ko “zna”. Baš bi volija da najmlađi Čunčilo dogura do biloga dresa. Čuja san da je Nato jutros “naredija” svojima da (pra)didu Jošku u kufer stavu balun, kapu, majcu i šal. Dobro da nije i kopačke spomenija. :-) Jer, sve to mora ići sa didon tamo di on sad ide. Bravo, Nato! Tako triba!

I moj otac je otiša sa zastavom. Koju mi je da Ive Đukin. Kojega sad spominjem u ovoj priči zato jer mu je cili život bija isprepleten sa Joškovim. Evo, i na slici koju objavljujemo uz ovi tekst, Čunčilo i mali Ivica Đukin sidu jedan do drugog na skalinama gostione u Podorljaku. Na slici su još Joso Pipićev, Tode, Vlade Đukin, Pere Pelajićev, Vinko Pipićev, Šime Pulentašev, Joso Đukin i Pere Suskov. Svi su oni već odavna “otišli”. A, sad je i Joško “spakira kufer.” Za put. Sa te slike osta je među nama samo “mali” Ive. Eh, koliko je ta ekipa znala popiti! Zbog Hajduka. I kad bi dobija i kad bi izgubija. Nije njima bija problem pronaći razlog.

Lani su Joško i njegova Sido(nija) proslavili devedeset godin, od toga čak sedandeset zajedničkih. Bila je fešta. Skupila se dica. Tonči i Kate. I njiova dica. I unučad. Slavilo se. Bilo je dobroga razloga za slavljenje dva tako dugačka života. I svega lipoga šta se u njiovoj zajedničkoj priči izrodilo.

Između Olegovog kafića i Plimice smistila se Rupina. U njoj je živija naš Joško. Čunčilo. Za kojega bi ja reka da je ima lipi život.

I kad Hajduku bude išlo, a i kad ne bude kako bi mi tili, ja ću se, razmišljajući o voljenomu klubu, vajk sititi ekipe “odozgor”. Peke Španjina i svih onih iz Podorljaka. Njiova slika mi ionako stoji na škabelinu pored posteje. Prekrivena šalom. Torcida. Vodice. Jedna duša. I jedno tilo.

U ime ciloga Sela izražavan iskrenu sućut Sidoniji, Kati, Tonču i njiovoj dici i unučadi. Iskrena sućut i ekipi iz NK “Vodice”. Falit će nam Joško u Račicama, na uzvisini iznad sjevernoga gola. Falit će i ono njegovo udaranje ščapon po limu kad bi naši dali gol.

Sprovod: utorak, 29. kolovoza 2023.g. u 18,00 sati - Gradsko groblje Vodice

P.S. Kad san u četvrtak bija u Gaćelezima na sprovodu Maše Tabuline, žene pokojnoga Mate kojega u Vodicama znamo po nadimku Cigo (dugo je radija u “Leću”), mislija san da će idući sprovod na koji ću otići biti baš Joškov jer san zna da je pri kraju, ali prevarija san se. Čunčilovom sprovodu (koji je u utorak u šest uri popodne) prethodija je sprovod Davorke Čičin-Angul, rođene šezdeset i šeste u obitelji Španja. Ta vijest me zatekla. Tako rijetko san je viđa i nisam zna da boluje. Nisam zna ni da je radila u hotelu Olimpija. Naše Selo više nije tako malo pa je teško baš sve znati. Iz oproštajnoga govora njene kolegice s posla svatija san da je u Olimpiji bila omiljena. Ja je pamtin ko tihu i nenametljivu osobu. Dobru osobu. Koristim prigodu da u ime njene generacije izrazim iskrenu sućut suprugu Tomislavu i dici.