Tome Ivas: Umirovljenički dani puni druženja, čitanja i sjećanja

Nedostaje šjoru Tomi njegova Iksija. U braku su bili od 1975. pa sve do njezine smrti u prošloj godini. Imaju dva sina, starijega Vedrana i mlađega Gorana. Živili su Tome i Iksija punin plućima. Volili su planinariti, a i putovati. Malo je mista u bivšoj državi koja oni nisu uspili posjetiti. A bili su i u Munchenu, Pragu, Parizu i u više mista u Italiji. Od 1986. do kraja devedesetih obilazili su brojne planine sa kolegama iz šibenskoga “Kamenara”. Veliki Alan bija je njiovo zadnje zajedničko uživanje u lipotama svita planina.

Tome voli obilaziti i muzeje. Vjerojatno nema muzeja u Hrvatskoj kojega on nije posjetija. Pogotovo one tehničke. Nji najviše voli.

U mladosti se odlučija za posal profesionalnoga vozača. Cili život proveja je u privatnin vodama. Bija je autoprijevoznik. U karijeri je prominija puno kamionov različiti marki. Za vrime Domovinskoga rata stavija i je na raspolaganje Hrvatskoj vojsci.

U jednom trenutku u svome životu, poželija je svestrani Tome fotografirati turiste na tovaru. Stoga je krajem dviiljadite proda tadašnji kamion i kupija tovara u jednomu prominskomu selu. Triba mu je za to i Polaroid. Pa ga je kupija u Munchenu. Time se bavija 7-8 godin. Prvoga tovara zaminija je drugin. Njega je dobija od Tribunjcov. Uz uvjet da in ga ustupi kad su utrke tovarov u Tribunju. Čuvene utrke tovarov. Kaže Tome da je taj tribunjski tovar bija puno boji od onoga prominskoga. Boje ga je sluša.

Otkad je u penziji, Tome puno vrimena provodi u druženju sa drugin penzionerima. Voli on zakartati sa Mijom Fržopovin, Budom Skočićevin, Emilom Ređepovićem i Gorkijem Šubašinin. Bude na kartama i nervoze i vike, ali, Bože moj, bilo bi čudno da nije tako. Rado ode naš Tome i do Barbinoga kantuna. Tamo uvik sazna štogod novoga čakulajući sa Perom Suskovin, Stankom Šainovin, Vladom Polićevin, Šimom Angulovin, Jugoslavom, Lidijom, Vinkom Lidovin i Antom Padvanovin. Na Barbinomu kantunu in je lipo i kad puše bura. Bukina kuća i štiti. Pred njima su usidreni brodovi u Malomu portu, a i na toj poziciji vidu sve koji šetaju rivon. Druga štacija in je na klupi pored Donjega bunara.

Ode naš Tome svakodnevno i do knjižnice. Pokojna supruga Iksija volila je čitati knjige. Puno. Dolazila bi tamo biciklon. Teško je hodala. Noge su je bolile. Pa je na knjižnicu vrimenon navukla i Tomu. Koji sada tamo dolazi jer s ekipom iz knjižnice uvik može malo popričati o svemu i svačemu, a obavezno se i svako malo zajednički site njegove drage Iksije. Često to bude i uz čevuju grožđa, mendule ili smokve koje Tome donese od kuće. U knjižnici je Tome završija i tečaj informatike. Kod Tonča Juričev-Grgina i Mate Rocina (Kote).

“Puno mi fali moja Iksija. Toliko da mi se nekad ništa ne da!” - zna reći Tome. A onda ipak kaže da “život i nije tako loš” jer i penzionerski dani znaju biti i zanimljivi i lipi. Kojega lipin čine i njegovi sinovi i jako dobra unučad. Tome ima baš dobru unučad. Ana svira flautu, a Vicenco saksofon. Iako su mladi, nastupaju oni već sve u šesnaest. O ponosima dida Tome ćemo drugon zgodon...

Jutros je u knjižnici bija Ljubo Slad(olj)ev. On i Tome su generacija. Kaže Ljubo da će se za koji dan okupiti na večeri. I slikati će se za uspomenu. Na toj slici falit će baren nekoliko judi koji su bili na onoj snimljenoj prije godinu-dvi. To je tako. Život je to…