Kad je bilo pulente i zeja, pivalo se od pusta veseja

Rosa, Anka Vodanov rođena 05.06.1946. u Vodicama u siromašnoj i seljačkoj obitelji. Nedaće siromaštva i teška života osjetila je već u najranijem djetinjstvu, no veselja i radosti bilo je u izobilju.

Po završetku školovanja, uz mnoge obiteljske obveze i djecu, ne nalazi puno vrimena za pisanje. Uključivši se u kulturnu udrugu "Vodiške perlice" 2002. godine, probudila se potreba za pisanjem poezije iako je i tokom školovanja nešto pisala. Ljubav prema svome mjestu i ondašnjem siromašnom životu, sa puno ljubavi je prikazala u svojim pjesmama.

Do sada je izdala dvije knjige pjesama. Prva pod nazivom "Ruža i vijola" 2009. godine i druga pod nazivom "Nebeski čuvari" 2010. godine.

Ovom prigodom možete pročitati tri Ankine do sada neobjavljene pjesme: Osilena kobila; Žurnata; Stara moja kuća kamenita

OSILENA KOBILA
Otac puše,mati stenje,
uz skale se jedva penje.
Lako je tebi, kaže ocu mati,
moje tilo od udarca pati.

Mati krvava po licu,
gleda na ruci modricu.
Otac, puka je od smija,
nisan ja to tako tija.

Više meni ništa nije jasno,
pa od strava zavičen ja glasno:
„ Šta je bilo,šta se dogodilo,
majo moja, šta ti se sperilo?"

- Škanžijon je od oca dobila,
izvrnila kar i nas kobila.
Ka osićena, na mistu ostala,
pristrašena, nije se mrdala

Od sveg toga otac proša lišo,
a ti pati draga moja glašo!-
Zato mati njega k vragu šaje,
manje zobi, kobili, da daje.

Jerbo se je ona osilila,
pa j'in pravi škerac učinila.
Zapritila juto ocu mati:
„Neš joj više ti zobi davati!"

- Moglo nas je života guštati,
stala mi se mati još jadati.
A da nas je u zid zaitnila,
nebi sada s tebon ćerce bila.-

Plače mati,sela blizu stola,
mene suza u oku je bola.
Zagrlila ja san mater svoju,
večerali mi smo u spokoju.

Naili se biži i maništre,
Mater moju ne boli ništa više.
U kući je sa svojon famijon,
otac nek se druži sa skanžijom.

ŽURNATA

Težaški se živilo ranije,
nije život bija lagan prije.
Kopalo se od jutra do mraka,
teška bila sudbina težaka.
Bosotinja,teška sirotinja,
Neimaština i golotinja.
Sirotinju tera na dnevicu,
da odrani svoju gladnu dicu.

Dica plaču:"Ja bi malo kruva!"
U kotlenici se samo zeje kuva.
U trikama,prsti izvirili,
opeta su bičve prosvirili.

Kad je bilo pulente i zeja,
pivalo se od pusta veseja.
Kruva, onda malo se imalo,
ka svetinju njega se čuvalo.

Ko će kruva sirotinji dati?
U dolaško išli su kopati.
Na ramenu škavuni,motike
Bruzin zeja,dvi jute paprike.

Trudan težak s motikon u ruci,
trsje kopa u velikoj muci.
Ciba pot sa trudnoga lica,
duga dana kajno godinica.

Kad bi šolde na ruke primija,
u srcu je zadovojan bija.
Pivalo su od poja do kuće,
u prsima srce jače tuće.

Biće brašna i biti će kruva,
poisti će se ona zadnja mrva.
Oci naši,mučili se tako,
na žurnati nije bilo lako.

STARA MOJA KUĆA KAMENITA

Škripju vrata a škure propale,
od poda sve daske izgnjijale.
Grede trule, japnjišće ispalo,
od kuće je rasulo ostalo.

Kućo stara, di san se rodila,
i ditinstvo svoje sprovodila.
Gledan praznu i konobu staru,
kako san se igrala u karu.

Svaki kantun moje rodne kuće,
u ditinstvo sve me više vuće.
Vidin mater kako ručak kuva,
oca moga,po kući se muva.

Tamo di je nikad špaker bija,
cili zid je skoro pocrnija.
Uza špaker uvik san sidila,
zimogrozna ja san puno bila.

Po postejan ka dica skakali,
iz slamaric svu slamu bacali.
U komori sada ništa nema,
samo pauk svoju mrižu sprema.

Prošlo vrime,kuća ostarila,
Dvatri se života utrnila.
Kućo moja, stara kamenita,
proletila i tvoja su lita.