10.95°C
Lipo je naš šjor Šime ovih dan doli ispod "Olimpije" poštiva (posložija) svoje ležaljke ciko, sve jednu do druge i puknija Milenijsku sliku u čast 50 godin postojanja ovog našeg otela. Tako i triba jer pedeset godin nije mala stvar, to je na koncu pola vika. A koliko je samo za to vrime doli na plaži di su bile Šimine katrige, svih tih lita, ležalo lipega svita, samo dragi Bog zna?
A moj Bepo za vrime Milenijske fotke doli je proviriva ispod rive i kantuna, gleda kako će to sve lipo izgledati. Nada se je da će u ležaljkami, iako je gotovo lito, biti nečega lipoga ženskoga svita za vidit, malo za očima zavrtit i ako zatriba zaslinit. A kad ono sve prazno, ležaljke i plaža, nigdi žive duše za vidit, ni ćut. I nije se naš Bepo moga načuditi svojin očima i toj praznini ča je vidi.
Pokuša je bidan naći odgovore na sve to skupa, pa i to ako su zgodne turiskinje ošle, zar nije bilo i domaćega lipog svita za naslikavat isprid takva luksuzna otela. A onda san se i ja lipo ispotija dok sam mu sve objasnija i to, kako su došla druga vrimena.
S tin se nikako BEPO ne more složit, jer kaže, uvik su vrimena za nešto, a to je uvik izgovor bija kad nešto ne želiš, da rečeš da nisu vrimena. Nisan se tija sad tu puno s njin kontreštavat i za riči čapavat, nego sam mu reka drugi razlog, kako su prazne katrige izraz umjetnikovog stvaralaškog opusa.
E, to mu je bilo kada san mu dvi, tri pljeske prisvirija.
I nije bilo druge, mora sam cimu molat i smista zamučat. Moderniji popušta.
Beate, lipa i vridna vodiška Poljakinja
E, ona zato nije tila zamučat. Sićan je se na početku lita kada san je trevija doli ispod volta, blizu porta, e onda smo o svemu ćakulavali. Guštala je pričat o privatnim stvarin i kako bi volila da joj se baš u Vodicami dogodi nešto lipo. A sad mi govori da joj se dogodilo lipo, ali u poslu, a da o ovim drugim lipotami ne bi baš tila govoriti.
O sezoni i litu kaže, kako je bilo pune ruke posla i svak ki je tija raditi moga je lipo zaradit. A ona je stigla raditi i dva, tri posla: spremala apartmane, konobarila i vozila taksi. A sada kada je sezona izdahnila trganja se bila uvatila. Tako je Poljakinja Beate iz naše litnje ćakule završila u društvu tri sestre: Mirijane, Vinke i Jagode, kojima već tradicionalno pomaže grožje potrgati. Ne pitan je, da li se je u maštel spuštala i da li je grožđe zamaštila? Ali mislin se lipo bi to maštenje bilo i kad bi mi neko reka da joj pomognen društvo činit, ne bi ga moga odbit, iako bi triba prije dobro noge od mora i soli oprat. Jer mlado vino mora lipo biti i dobro vonjati.
A onda san se sitija prošli su ti dani kad se maštilo, grožđe bosin nogama gazilo u maštelu, jer sada to rade preše puno bržje.
Ali čini mi se da ono brže nije uvik i bolje, jer svaki posal i svako vrime ima i svoje brime. A naša lipa Poljakinja, kako mi govori, doma u Varšavu će sredinom listopada otputovati, i ne viruje da će sa svojim vodiškin prijateljicama još stići masline pobrati. Izgleda da je se pomalo nostalgija na lito već sada budi i pitaj dragog Boga koliko će rasti ove zime u snježnoj Varšavi, to sjećanje na Vodice i lipu Dalmaciju? A bilo je, kako mi kaže, lipo, puno lipo! A onda joj na kraju nisan tija tu lipotu ni kvarit, pa ni ono o pulitici pitati, a ni o ratu, Putinu, atomskoj bombi i Sjevernom toku. Mislin se: Zbogom Beate, putuj i ne naginji se kroz prozor!
Lipi pozdrav, vaš PAŠKO
