12.06°C
Lipo je da naš šjor gradonačelnik i grad misle na ljubav. Jerbo jubav je uvik bila u životu najvažnija stvar, a posebno danas kada je jubavi, dice i familje sve manje. Zato će i fešta u hotelu Olimpiji 12. veljače biti velika za sve one najizdržljivije ča su zajedno učinili 50, oli više godin.
Nisan te sriće da bi moja Šjora i ja bili tamo, jerbo do Zlatnog pira fali mi ravno petnaestak godin. Nije to malo, ali ako Bog da ima još onda vrimena za prispit po drugi put prid oltar.
Prvi put je lako doći, ali Boga mi dragoga, drugi put nije laka stvar, posebno za ovaj naš mladi svit kad je u braku duže vrimena bit - pravi hit. Jerbo već za godinu dvi, tri, mladi se štufaju zajedno živit. Kažu, ki će to izdurat i drugoga trpit svaki dan.
Nije to ka ča je nekad bilo da se moralo i zajedno živilo, od groba do smrti virno bilo duša i tilo. E, a di je to sada?
U današnja vrimena se mladi na internetu za tren zaruče, vinčaju, a onda još i brže rastanu. Bili mladi oli stari sa jubavi priko interneta se svak danas fali.
Priča mi moj šjor Joso dok sidimo doli iza rive, kako je to bilo u njegovo vrime. Koliko se čovik triba namučiti za divojku osvojiti.
- Mora si se u nju šetemanami i misecima zagledavati, udvarat joj se, a onda i zakaparat. I uza sve to na kraju se sviditi njezinoj obitelji. I sve to onda je imalo svoje čari, nise smilo odma pipati, nego samo sanjati i jedno se u drugoga infišavati. A danas bi sve da mogu u sekundu priko interneta sa prišom učinili. I nemaju kriancije jedno prema drugomu. Jer divanu, kako se više nima vrimena za dugo čekat uz ono : Oš, neš Bangladeš? I zato kapa doli ovomu našemu svitu ki će se naći u misecu jubavi u hotelu "Olimpiji" uz ono živi i zdravi bili, pa i stotu ako zatriba uvatili zajedno", ćakulaje mi barba Joso, ovih dan doli ispod Olimpije.
I on će na feštu sa svojon šjorom poć i ako bude mista u prvi red sist. Jer iz grada kažu, kako će svega lipoga bit za izist, popit i zabalat uz pismu.
I tako triba ljubav i izdržljiv viran svit nagradit. Iako su oni već dobro od Boga nagrađeni sa svojin obiteljima, dicon, unucima i praunucima.
Jer di ćeš lipše nego kuća puna dice....Baš ka šta ona pisma kaže.
Alenovi zubaci ispod Zlarina
Nego sada gren malo na priskok pisati , iako ne znan da li će se to sviditi mom uredniku Peri, jer nekad uz priskok i saltomortale, more mi koja crta i rič uteć, onako u tampac. Jerbo nije lako uvik riči mirit, moreš lako falit.
Ipak moran reći kako mi je ovih dan srce učinilo škerac kad san vidija kako je naš Alen doli ispod Zlarina ulovija zubaca od 8,5 kili. Svaka čast meštru od mora, jerbo čapat cara mora nije mala stvar. I dok se neki naši žale kako nima više ništa u moru i da se ne isplati ići na ribe, ALEN u današnje vrime tamani zubace. E, tako je to moj svite, ko zna-zna, lovit zubace a vidin i škrpine. A šta reć nego se divit i govorit kako valja i dalje provat ribu lovit, jer ona iz ribogojilišta nije talo slaka ka ova Alenova iz mora sinjega, doli šoto ispod Zlarina.
Naša jaja bolja nego njemaška
Nego da se vratin doli na muja mome šjor Josi. Ma on mi je super čovik, jer di ga staviš tu ga i nađeš. Neće on na ribe, nema straja. Neda se on sa svoga mula i katrige, nosi je svudi sa sobon. A takav je bija kad je i mlađi bija, sidija i kontreštava, nise puno prominija. Govori mi onako pomuče u povjerenju, kako se ovo naredno lito boji za turizam, jer sve je u nas poskupilo. A onda mi se žali koliko su krešila jaja i da su sada naša kokošja jaja skuplja nego u Njemaškoj.
-E, moj Joso kažen mu ja, nemj se čuditi da su naša jaja skuplja nego njemaška. Ko to more platit, takva jaja ka ča su naša, mislin na ona prava bez galofaksa, di kokoše kljucaju travu i kukuruz po dvoru. Kad ga baciš u prsuru onako naoko sve se zarumeni i zamrljuši. A tek kad ga spremi Oliverova Nadalina, onako u šorbulu, u tvrdo oli u meko, onda je to fešta o najlipljih jaj na svitu. I onda se ne čudi našin skupin jajin", škicajen ja pomalo moga barbu Josu.
Uz lipi pozdrav, PAŠKO
