Legenda koja će vječno živit i s kolina na kolino se prinosit

Već je 5 godin da meštra ni, a čini mi se ka da je živ. Ka da partija nikad nigdi ni. Čujen ga sa svake terece, ristorana, kafića, pijace. Nima di ga ni. A za života nekoj primamljivoj ljudskoj slavi nikad nije težija, jer više je volija mali anoniman čovik bit i sa svojin svitom guštat, zapivat i koju bevandu popit. Poznato, lita je u svojoj Vela Luci činija, a manje poznato koliko je  Prvić volija. Prošle godine pisa san kako je njegova pisma „A kad mi dođeš ti” za koju je kadrove snimija u Šepurini na Youtube 32 miljuna svita uvatila. A ove godine ta brojka penje se već na 35 miljuni, koji su Olivera na šepurinskim mulima i rivami vidili.

Mislin se tako, kuš bolje reklame za malo misto kraj mora koje je obožavalo Olivera, da turisti znaju di je Oliver gušta i kojin je sve putima i kaletama oda i đirava. Mnogi se pitaju, pored toliko lipih dalmatinskih mista, kako da mu se baš Šepurina našla na putu? Razloga za to je puno ima. Glavni njegov glazbeni kumpanjo  Franić Goran iz Šepurine je bija i punih 40 godin sa njin učinija. I to je bilo dovoljno da krene ljubav između ovog mista i barba Olivera.

A koliko je Šepurinu ćutija najbolje je o tome u videju svojon pismon govorija dok je šepurinskim kaletan odija i isprid crikve sv. Jelene glavne kadre učinija.

I Luku je zavolija

A i u Prvić Luci je jedne večeri bija, i skoro se u Jazu, nesritnin slučajen, kažu očevici, nije utopija. Krivo je procjenija, u brod nezgodno skočija i promašija, a bila je zima, zavrtilo mu se, visok tlak ili ko zna šta? Svidoka nije bilo, došli su spasitelji koju minutu kasnije, ali Bogu fala, ćakula koja se prinosi, kaže, ipak na vrime.

I tako sada već pomalo legenda govori kako i Lučani imaju razloga za Olivera slavit i svojatat, jer su mu život produljili? A toga se Oliver i javno sitija kada in je kasnije gost na „Prvićkoj noći” u Zagrebu bija i kad in se zafalija. I tako je ta ljubav između Olivera i Prvića resla.

Pa je lipo vidit da reste i u ove dane kada se svi Olivera sićaju i njegove pisme pivaju. Baš ka šta bi reka pokojni Tomislav Ivčić: „I kad ne bude nas više pivat će se pisme naše”. A Oliverove se pivaju na svakon kantunu.

Prošle godine san i pisa da je više mogućnosti i šoldi imati pa Oliverove dane, oli Skalinade na Prviću u Šepurini, Luci, oli Vodicami organizirati. Jer nima sumnje gosti bi to odlično privatili. U čast Oliveru svita bi bile krcate strade i rive.

Uz Gorana Franića i Tedija Spalata, također Oliverova prijatelja koji u Šepurini užije, pa i Dupine, kao i ostale talentirane raspivane dalmatinske pivače slavuje, a ima ih puno, koja bi to tek fešta od pisme bila. Pa nakon Vela Luke, Olivera i u Vodicami tako nastaviti prigodnim koncertima slavit.

Jer zaslužija je da ga se slavi! I moglo bi se tako cilo lito pivati Oliveru u čast, jer je on sa  toliko puno jubavi  piva i promovira taj raj, svoj dalmatinski kraj. Vapore, more, rive i svoga Galeba komu se divija, zajedno sa Runjićem, sve je istin žaron volija, kao i svoju Vela Luku i Split u komu je život učinija.

Evala mu i fala mu bilo! PAŠKO!