Danas bi oni bili u tridesetima. Većina njih. Bili bi očevi. Dobri očevi. Jer, bili su i dobra dica. Barem oni koje san dobro poznava. Hrvoje, Ante, Gabrijel, Karlo i Marko. 

Gledan u fotografiju na kojoj su Jelen, Gabre i Bare. Joško Skočić-Jelen je Gabrin otac, a Bare je Antonio Barišić. Gabrin kolega iz biciklizma. I novinar.  Bivši novinar HTV-a. Fotografija je iz osmog miseca dvi i šeste. Na nekakvom partiju su. Rasplesani. Godinu dan kasnije, Antonio se uživo javlja iz Šibenika. U podnevnom Dnevniku. Sa krova Krešimirova doma. Izgovara imena. Ivica Crvelin, Ivan Marinović, Dino Klarić, Marko Stančić, Hrvoje Strikoman i Gabrijel Skočić.

U danima koji su uslijedili svi su u našoj zemji dobro naučili imena još šestorice vatrogasaca. Borbu s teškim opeklinama izgubili su i Marinko Knežević, Tomislav Crvelin, Josip Lučić, Ante Crvelin, Karlo Ševerdija i Ante Juričev-Mikulin. 
Borajac Marinko Knežević ima je pedeset i dvi. Svi ostali bili su mladi. Dica. Zbog koje je Hrvatska zašutila. Bolno zašutila. 

Dva miseca nakon, bila je večer prije Dana mrtvih, otiša san sa kolegom Goranom na tišnjansko grobje. Dok je on snima sviće na grobovima vatrogasaca, ja san naiša na Ajku. Crvelin. Kojoj su Kornati odnili Antu i Ivicu. Sina i muža. Nisan zna šta bi joj reka. Jer, riči su slabe. 

Šesnaest godin i osan miseci. Toliko je ima Marko. Stančić. Funcut. Rođen na Božić. Pa san zbog toga uvik u dilemi. Čestitati Božić njegovoj sestri Dijani?  Ili ne? Obožavala ga je. A, i svi mi iz šibenskog dopisništva državne televizije. Pa i Antonio. Koji je onog podneva, osim Gabrinog, mora izgovoriti i Markovo ime. 

Neke rane vrime slabo liči. 

Crnina se i dalje nosi. 

Nose je i Tiha i Boško. Baba i dida našega Gabre. Tiha je baš tiha žena. Išiba je život nju i Boška. I njihovu Anitu. Gabrinu mater. Tiho oni brode kroz život. Ruku pod ruku s boli, koju odagnati ne mogu. I s vjerom. Da smrt nije kraj.  

Ricava kosa i vječno nasmijane oči. To je Gabre. Kakvog pamtimo. Kojeg se njegovi biciklisti posebno site u devetom. Kad u njegovu čast voze maraton. 

Dina Stanišić je Zagrepčanka zaljubljena u Vodice. A Branka je njena prijateljica. Karlova mater. Dina je bila uz nju dok su se doktori u zagrebačkoj bolnici borili za Karlov mladi život. To je uvrstila i u knjigu koju je nedavno napisala o svom životu. 

Svi su tih dana bili uz vatrogasce i njihove obitelji. Cila Hrvatska. 

Sresti ću večeras Ivicu Strikomana. Svaki dan ga vidin. Na rivi. Ali, nećemo o Hrvoju. Ka šta ni o Anti ne pričan sa Jasminkom i Mirkom. A, i njih vidin skoro svaki dan. 

Mario Jozić je dvi i sedme ima dvadeset. Sudbina je tila da za dlaku izbjegne sudbinu svojih prijatelja. Danas je u srednjim tridesetima. I dalje je vatrogasac. I dalje je dobar čovik. Ima svoju obitelj. I dobro dite. 

Ni sa njim ne pričam o Kornatima.

Jer, slabe su riči…