Eufemija Šprljan je jedna od njih. Jedna od šest sestara, šest ćeri K(a)rmele i Martina. Koje Vodičani znaju po nadimku Gilini.  Najveća svetinja u njiovoj kući bija je Zdravko Čolić. Obožavali su ga. Ronili bi suze dok su ga slušali. Bog in je da dobar sluh. Svi šest sestar lipo su pivale. Tonka, Eufemija, Katica, Jasenka zvana Mićo, Snježana i odnedavno pokojna Marija. Snježana je još uvik aktivna. Piva u našoj Liri. U kojoj je prije pivala i Mićo. Ako ko ne zna, evo Lira van baš večeras ima koncert ispod kampanela. U devet uri. 

Na Boriku se svašta dešavalo. Godinama. Osim žive glazbe i plesnjaka, neko vrime se tamo održava i Prvi glas Vodic. Neke od pivača san dobro zapamtija. Josu Đuku, Milorada Tabakinova, ćer od Mare Jokine, stariju Gracijinu sestru, Biloga Pauka,... I Eufemiju. Ona je pivala pismu “Selo moje, selo malo”. Nije Zdravkova. Piva ju je Đani Maršan u originalu. Odličan pivač. Ali, meni je Eufemija uvik prva asocijacija na tu pismu. 

Nema više tog festivala. Ne piva se više tamo. A, i kako će kad više nema ni Borika... A ni bora...

Ima još jedna Vodičanka (ili Vodiška) u Bjelovaru. I ona je ostala tamo nakon srednje škole. Koja nije bila Trgovačka. U Bjelovar je ona došla jer joj je tamo živila teta. A u Bjelovaru je ostala jer se zajubila. E, ta je bjelovarska Vodiška jutros došla u našu knjižnicu. Ne zbog knjiga nego zbog lipi uspomena na mladost i zgradu u kojoj je pohađala cilu osnovnu školu. Radi se o Seniji Višnjić Pavičić. Njezina generacija je zadnja koja je svi osan razredov bila u Staroj školi. Generacija nakon, osmi razred je pohađala u novoj školi. 

Sitila se Senija i stari zahodov, juga, menze u kojoj se održava i fizički kad je bilo loše vrime. Pa se nije moglo na Parking. Sitila se Senija i Promenade, restorana kojega je liti isprid škole držala “Vodičanka”, pozornice, folklora i koncertov,... Svoji školski kolega i kolegic, a ja pamtin da se najviše družila sa Slavicom Bilan i Sandom Sladoljev, sitila se svoji nastavnic i profesorov. I skakanja u more na kraju školske godine.

U robi, sa knjigama. Doduše, ona je skakala bez knjig. Novca nije bilo puno. Pa je knjige morala čuvati za brata Šimu. S kojim se danas vidi samo liti jer ni on ne živi u Vodicama. U Kanadi je Šime već trideset i koju godinu. Zadnji godin redovito dođe na početku lita. A, kad već govorimo o školi , prošle godine je Šime za Info Vodice napisa tekst pod nazivom “Evala, učitelji moji!”. Možete ga pročitati na ovome linku: 
https://www.infovodice.com/hr/magazin-novo/moje-misto/2157-sime-visnjic-evala-ucitelji-moji

Šime u Kanadi živi sa Sanjom. Rođenom u obitelji Roca. Nakon Sanje, njeni roditelji Slobodan i Ankica dobili su Tanju i Anu. Sve tri sestre žive izvan svoji Vodic. U kojima ih uvik rado dočekuje brižni otac. Nekoć vrsni konobar. Vodičankin kadar. Vodija je Slobodan brigu o restoranima. Plavoj plaži i već spomenutoj Promenadi. Rano je  posta udovac. I prerano su cure ostale bez matere. Zbog koje su jutros potekle suze. U Staroj školi.

U koju su zajedno došli Senija, Šime i Sanja. Na plakanje ih je “nagnala” Blanka. Pipićeva. Koja in je toliko lipo pričala o Ankici. Zajedno su radile u nekadašnjem Turističkom birou. Na sadašnjem kolodvoru. Blanka sezonski, s tek navršenih osamnaest, a Ankica s možda desetak godin više od nje. Nevelika razlika, a majčinski odnos kakav se ritko di viđa. Priču o predivnoj duši od žene nisan od Blanke čuja prvi puta. I nije to jutros pričala samo zato šta je u knjižnici bila Ankičina najstarija ćer. I nisan o njoj sluša samo od Blanke. Radile su s njom još dvi meni bliske osobe. Dvi Sanje. Moja starija sestra i Sanja Bekićeva. Pa mi se iz nihovi prič o Ankici čini da na svitu nije postojala bolja osoba. Zato mirita ta žena da se za nom zaplače i nakon više od trideset godin od njezine smrti. 

Kaže Šime da će za pet godin u penziju. Pa će u Vodice dolaziti na malo više od misec dan koliko sad uspije kroz godinu biti u Vodicama. Planira šest miseci biti u Kanadi, tamo su njegova i Sanjina dica, a po godine u Selu. Tako nekako sada funkcionira iaustralski Vodičanin Ive Đomin. To je sad već neka druga priča. Mada, ne i puno drukčija. O njemu ću uskoro...

Selo moje, Selo (ne više tako) malo!

Živili!