Prva na redu je Šepurina sa svojom nadaleko poznatom plažom Trstevica i nizom malih žala i uvala. Čini mi se, na jednom od njih je i naša najpoznatija književnica svoju najčitaniju knjigu napisala. E, taj pogled i to more niko platit ne more. Jednostavno daje inspiraciju. Moj prijatelj Klaudijo bija je u pravu kad mi je zadnji put reka: More neku čudnu snagu daje i to onda traje.

E, eee, daje, daje i ne fermaje, pa ko snage triba, na moru ostaje i ne gre mu se doma – ka ni meni, pari da bi moga u moru zaspati. A ta čarobna šepurinska Trstevica je svakodnevna "meta" gostiju iz Vodica i Šibenika i svita ki điraje i arhipelag vižitaje. Đođu ujtro s brodskom linijom 505 i onda na škojima ostaju sve do navečer, jer tu prirodnu lipotu niko platit ne more. A tek kad crvčki zapivaju i borovi zamirišu, idili nema kraja.

A da ne govorin o brodima i jedriličarima koji se tu usidre i ostaju po cili dan u lipoti otoka. Tek pokoji traktor oli roler koji protutnji pored vas poremeti taj mir i podsjeti na civilizaciju u kojoj nam je sve napornije živit, pa nam triba na otok pobić i u njegovu se lipotu zatvorit.

Jer sve u Šepurini je pravi pravcati raj kojemu se ne more nadivit gost. I zbog toga, bilo furešt oli domaći svit, uvik se vrati i gušta na škojima u Šepurini.

PAŠKO