A, taj vatromet je nekad zbilja bija atrakcija. Isto ka šta je i naša fešta bila nešto posebno. Mislin da ne zvuči previše lokalpatriotski ako kažen da je bila najbolja u ciloj pokojnoj državi. 

Skakanje u robi na Rakićevom Hangaru, Emonin vol, Vodiška glazba, Napokon band, mariborske mažoretkinje, najbolji pivači, klape, konobe i restorani. I svita toliko da ti je tribalo po ure da se probiješ od Stare škole do Maloga porta. Nikad manje od pedeset ijad. 

Šesnaest godin su Vodice bile sinonim za feštu. Velika je to zasluga tadašnjih entuzijasta. A i nekih koji su u tome sudjelovali profesionalno. 

Profesionalno, ali i s puno jubavi prema svomu mistu. Tu mislin na ekipu iz Vodičanke. Na Peru, ponajviše. Peru Pelajića. On je dvadeset i četiri ure disa za Selo. Velike zasluge za feštu bez premca imali su i Joso Pipićev, Ante Strikoman, Jeriko Latin, Marijan Periša, Ive Kranjac, Šime Vlašić, Senka Borošilova,... (vi dopišite još koje ime). A i ugostitelji.

Kako u arhivi Televizije Vodice ima svega, tako smo pronašli i reportažu snimljenu na jučerašnji datum devedeset i prve. Dan prije nego se tribala održati sedamnaesta po redu Vodička fešta (službeno se zvala tako - sa slovom č, a ne š). Svi imalo stariji znaju kakvo je to vrime bilo. Rat je već počeja. Turistov je bilo nešto malo. Štekati prazni. Na njima tek pokoji domaći čovik. 

Razmišljalo se triba li održati feštu u ikakvom obliku. Sanja i ja bacili smo toga dana đir po Selu i popričali s ono malo svita šta smo ih zatekli na rivi. Najviše s ugostiteljima. Dragi Mihić, Suljo, Kate Bojsova i Vatroslav rekli su Sanji šta oni misle o održavanju fešte i o odluci da se lokali moraju zatvarati u ponoć. Naravno, i o ratu. Ako pogledate reportažu, vidit ćete i neke koji više nisu sa nama. 

Osim sa već spomenutim Dragim (Malim čovikom), Sanja je razgovarala i sa Bogdom i Binom. Ako je u nečemu velika vridnost ovih video-reportaža i arhive Televizije Vodice, onda je to ponajprije zbog tih dragih ljudi. 
Oblačno je. Ovo pišen na mobitelu u kafiću. Štekat je pun. I niko se previše ne zamara time oće li večeras u ponoć pasti kiša...
Živilo Selo!