I mogu van reći da takvi brakovi potraju. Valjda je to nekakva dobitna kombinacija za život udvoje na duže staze. 

Meni je gušt slušati pravi šibenski govor. A sve te vodiške neviste, rodom iz Šibenika, baš ga lipo govore. 

Ima među njima i jedna Sanja. Koja je u Vodice došla zbog Dražena. Pa je tu i ostala. Živeći s Draženom i njihovim sinovima Brunom i Domagojem u kući ispod nekadašnjeg Autoremonta. Kući obitelji Dobrić.

Uz svoj Šibenik, Sanja je  ostala povezana i poslom. Godinama radeći u Katastru. Puno su Dražen i Sanja šetali. Gotovo svakoga dana bacili bi đir od svoje kuće do Tribunja. U povratku bi popili kafu u Dalmatinu. 

Šetali su oni i kad se Sanja teško razbolila. Kad god su mogli. Često sam ih viđa. Na rivi. I uvik bi bar malo zastali i popričali. Vidija bi ja njih i kroz prozor kad bi prošli pored knjižnice. Bilo da su na putu prema Tribunju ili u povratku. Bez obzira šta ja radija u tom trenutku, uvik bi ih zapazija. Onako, “preko oka”. 

Nedavno mi je Vesna Šunjić rekla da se Sanjino zdravlje pogoršalo. Doša je dan kad se protiv bolesti više ništa nije dalo napraviti. Tako je to u životu. Sad je puno ljudi u Selu. U toj masi neke stvari je teže primijetiti. Kad dođe jesen i misto opusti, bit će teško ne primijetiti da dvoje dragih ljudi više ne šeta…

Sanjinoj šibenskoj obitelji Bumber, Draženu, Brunu, Domagoju i svima koji je vole, izražavam iskrenu sućut. 

Piše: Ivica Bilan