A poznato je da je za tako nešto šepurinska plaža Trstevica pravi pravcati raj, mislin se da nima nigdi ništa lipljega, ni boljega. To i naša najbolja književnica zna kad je doli i svoj libar iz šuca napisala.

Doli san se uz more tresa, šugaman rastra i skoro bokun zadrima uz pismu cvrčaka, krik galeba, miris borova i lagane udarce mareta. A onda ono u daljini čujem zvuke neke poznate pisme. Odma san skuža — neko na saksofonu svira Oliverovu "Cesaricu".

Neobično, to ovdi na kamenjaru nikad do sad nisan čuja ni vidija da neko na plaži svira saksofon. Mislija san: kome se to još sad da svirat u po bila dana kad je takav zvizdan upeka, a svit se opustija i lipo na plažu pod borovinu zalega.

Nisan moga durat, otiša san muzičara bar pomuče fotografirat. Mislija san možda neće ni tit razgovarat. A kad ono druga stvar — saksofonist mi dušu otvara.

Kaže mi da se zove Tomislav i da je iz Zagreba. Doša na Šepurinu sa prijatljima i saksofon sa sobon ponija, jer inače nigdi bez njega ne ide. Prijatelji ošli u restoran, a on na plažu sa svojim saksićem sam. Uz more, cvrčke i takav dalmatinski ambijent — a šta drugo nego Oliver.

A kad je neke njegove pisme izveja, Tomislav je ima i volje za kratki intervju mi dat, jer nije me tija strišat. Mislin se: meštre, svaka čast, evo ruka. Govorin mu:
– Tomislave, može pitanje?

Odma mi odgovara:
– Može, nema problema, samo izvolite.

Pitam ga: Saksafon, ti, Šepurina, more i Oliver?
Uzvraća uz vidnu radost s puno force:

– "Prvi put sasvim slučajno sam ovdje. Došao sam s prijateljima ovih dana u Vodice, i evo danas dovezli se brodom do Šepurine. Kad sam vidio ovaj raj, ostao sam bez daha, uzeo saksofon u ruke i sjetio se, ovdje pored plaže na osami, Olivera i njegovih hitova. Inače samouk sam glazbenik rodom iz zagrebačke Dubrave, i sviram onako za svoju dušu i ljude koji me žele čuti. Svojoj publici mogu samo poručiti: ako vam se svirka sviđa, ostanite i poslušajte, a ako ne — ugodno kupanje. Inače obožavam Olivera i te njegove prekrasne pjesme koje rado izvodim, a Dalmacija je najbolje mjesto za to."

Govori mi Tomislav, koji je više nego oduševljen Šepurinom i njezinim lipotama. Obožava ovakve ambijente, osame i lažine pokraj mora uz taj lipi krik galebova. Drugo lito, kaže mi, dolazi desetak dan samo u Šepurini svirat i uživat — u tom miru kala i kaleta, mula i mareta.

A kad sam mu reka štoriju o Šepurini i Oliveru, osta je skoro bez daha i nije mi na prvu povirova. Mislija je da san ga ja onako pitura, ali kad je vidija na YouTubeu da je Oliverova pisma sa Šepurinske rive uvatila 42 miljuna svita, osta je bez daha i čeznutljivo se u staru jezgru i crkvu sv. Jelene zagledava.

I šta reć za kraj, nego: Tomislave, svaka čast za takav entuzijazam — publika se sa srcem i dušom osvaja. Oliver je to najbolje zna i uspija!

PAŠKO