Okupila se večeras generacija rođena pedeset prve i druge. Ima čak i jedna Šibenka među njima. Prigrlili su oni Miru Lasan koda je s njima u školu išla. I ne smeta njima šta Mira i nakon pedesetak godin života u Vodicama još uvik priča po šibenski. I to onaj pravi šibenski. 

Ima ova generacija u svojim redovima i predsjednika. Udruge penzionerov. To je Martin. Šainov. Jutros je doša kod Marijane u Crveni križ. Dala mu je invalidska kolica. Ako san dobro razumija, tribaju mu za nekoga od penzionerov. Idu uskoro na put u Slovačku. Pa će čoviku (ili ženi) olakšati kretanje. Na puno toga triba misliti... Milicija i policija pripremile Martina za funkciju koju obnaša. 

Sad ću se vratiti na pedesetu i pedeset i prvu. Te dvi godine su Iva i Miko Suskov dobili sinove. Prvo Josu pa godinu dan kasnije i Šimu. Stariji brat je cili život u turizmu. Turističko društvo, agencija, sobe, apartmani, tobogan,... Kako je oženija Pražanku Danu Hibrandtovu, većina njegovi turistov dolazi iz Češke. Mlađi brat Šime završija je vojnu školu pa je bija prvo u “onoj”, a na kraju karijere u našoj vojsci. Naučila ga vojska redu. I organizaciji. Pa mu nije problem svake godine okupljati svoju generaciju. Iako Joso nije vojnički tip čovika, i on je jedan od najzaslužnijih šta se i oni barenko jedan put godišnje nađu.  

Šime mi je posla nekoliko fotografij večerašnjeg okupljanja kod spomenika i druženja kod Ante Tabarine na plaži. Kod spomenika ih je slika neki konobar ili vlasnik obližnjeg restorana. Posla mi je i slike iz restorana. Kad san ih proslijedija Peri Virilovu, on je bacija komentar: “Slike su puno bolje nego da sam ih ja fotografira.” Je, baš su dobre. Gledan sada ovu sliku kod spomenika. Pobroija san ih dvadeset i četvero. Nema na njoj nekih meni jako dragih. Valjda nisu mogli doći. Među ovima koji su došli je i troje iz Tribunja. To su Dušica Bolanča, Tina Cvitan i Nevenko Štampalija. 

Na slici je i Branka Petković. Mislin da je ona iz Vrpolja, ali je neko vrime išla u školu s ovom generacijom. U Staru školu. Prije dvi-tri godine je došla u nju (u knjižnicu).  Kako je dugo godin živila u Njemačkoj, zamolila me je da joj nabavin telefonske brojeve od Cvite Ivasove i učiteljice Vanje.  To smo riješili za tren oka. Odman san joj nazva Cvitu pa je preko nje Branka obnovila kontakte i s ostalima. Redovito se ona čuje i sa Vanjom. 

Osim Šime Bilana, još dvojica iz generacije imaju isto ime. Na jednoj fotografiji iz Antine Tropicane su baš nji trojica. Bilan, Petrov i Jakovljević. Petrov je živija u Zagrebu, a Jakovljević je u srid Sela. U ulici u kojoj su Draževi i u kojoj su nekad živili i Mlakovi. Kod Šime se popodne igraju karte. Jedan od najredovitijih je i Vinko Trcerin. Svako popodne provede Vinko baren dvi ure kod godine Šime Šimunova. Nije on jedini u ovoj generaciji koji se preziva Trcera. To je prezime udajom za Boška dobila i Tiha. Tiho i dobro čeljade. Baba jednog od heroja s Kornata. Baba našega Gabre. Smogla je snage pa se večeras i ona pojavila. 

Cvitu san već spomenija. Najstariju kćer Rose i Krmela Ivasova. U penziji je pravo aktivna. Uza sve obaveze oko kuće i s unučadi, pomaže u Udruzi penzionerov i redovito igra petanke. I to dobro. 
Mladoliko izgledaju svi iz generacije. Janja Baldova, udovica meni dragoga Šime Barišića, pogotovo se dobro drži. I nju unučad pomažu da bude u dobroj kondiciji.

Najpoduzetniji od ove ekipe je Slavijo. Skočićev. Gatovi i brodovi njegova su svakodnevica. Pomažu mu u tom poslu zadnji godin i njegove kćeri, ali i dalje on to sve nadgleda. On i moj rođak Joso, Šimin brat, puno se druže. Imaju slične interese. Volu oni pričati o poslu. Pa jedan drugoga nadahnjuju.

Sa njima je dobar i Ante Poličev. Sa svačim se on bavija. Radija je u turizmu, ima je uljaru, a na kraju je bija i komunalni redar.

U ovoj generaciji je i Vjera Bogdina. Starija kćer našega podvornika. Ona i sestra Katica su često zajedno. Možete ih viditi i sa ščapovima u rukama. Negdi na rivi. Uživaju nji dvi u ribolovu.

Ako napišen da je u generaciji i Antica Roca, puno vas neće znati koja je to osoba. Zato je dobro znate ka Seku Barinu. Rođenu u Španjinoj kući. I Seka je aktivna u Udruzi penzionerov. Baren je bila prije nekoliko godin kad su penzionerke dolazile vježbati u knjižnicu. Dva puta sedmično. Nji tridesetak. Bilo mi je baš drago kad bi dolazile. Nasmijali bi se više od dva puta...

I jedna profesorica je među ovom ekipom. Katica Šainova. Predavala je i meni neko vrime u šibenskoj gimnaziji. Francuski i hrvatski. 
Francuskim barata dobro i Želimir Molaga. Ne samo zato šta ga je učija u školi. Jedan odlazak na berbu grozja u Francusku je učinija svoje. Sa Želimirom se već tri-četiri godine dogovaramo za izložbu nekih njegovih radova. Valjda će uskoro i to doći na red. 

Osim Katice, u školi je radila i Rina Bumbina. Živila je i radila u Zagrebu. Sada živi u Blatama. Sa sinom Alenom i njegovom obitelji. Bave se turizmom. Uspješno.
Danas mi je gospođa Asja Sabioncello rekla da poručim Anki Vodanovoj kako puno voli čitati ono šta ona piše. Evo, i ovako joj prenosim te pohvale. Anka je inače rođena u obitelji Poljičak. Ima ona sestru Milu. Poznatu po imenu Mile Korićeva. To in je obiteljski nadimak. Mile uživa u penziji koju je zaslužila u Njemačkoj. Stigne ona svugdi, a putuje i s penzionerima. Inače, mladi tenisač Mili Poljičak je iz njihove obitelji.

Navijamo za njega. Da osvoji još koji Wimbledon. 

Pri dnu moje ulice, u kući prije Tabarinovih, žive Marija i Ante Radin-Mačukat. Oni su Gojkovi. Ante je najmlađe dite moje kume Mile i Vinka koji je bija šnajder. Mile je Bonjulova. Bila mi je puno draga. Volija san slušati njezine priče. Eto, i njihov Ante je dio ove naše večerašnje priče. Zadnji desetak godin on i Marija se ozbiljno bavu turizmom. Oni se stvarno trudu oko turistov. Roštilj je svakoga dana u punom pogonu. Najčešće je na meniju riba koju Ante ulovi. I godina Želimir je često njihov gost.

Za kraj san, od ovih koji su se večeras okupili, ostavija Jadranku. Molagovu. Udanu u obitelj Sladoljev. Za Kruna. U subotu san joj pokaza snimku glazbarskoga bala. Pred rat. U Olimpiji. Bili su tamo i ona i Kruno. I baš su se lipo rasplesali. Rekla mi je Jadranka da su uvik plesali. I po kući. Puno su i šetali. Kad god nisu radili, ona u ambulanti, a on u Šibeniku, stalno su bili zajedno. Sićan se Krunovoga sprovoda. Bilo je toliko puno ljudi da nisan stiga ni sućut izraziti. Padala je kiša ka iz kabla. Smočija san se ka pivac. Iako san ima kišobran. Bila je tolika gužva da nisan moga rastvoriti ga...

Sad vidin da san ipak priskočija jednu osobu sa slike kod Gumna. To je Vinko Grgurev. Profesor filozofije. I živa enciklopedija. Baren kad su Vodice i Vodičani u pitanju. Ko je kome šta. Ko je sve živija u nekoj vodiškoj ulici. Kad je ko rođen. Vinko je čudo jedno kad su ti podaci u pitanju. Jedini sa kime ga u Selu mogu usporediti je Ljubo Sladoljev. Pićo. Godinama Ljubo radi obiteljska stabla. Gotovo da u glavi ima sve crkvene i matične knjige do koji je uspija doći. Skidan kapu i Vinku i Ljubi.

Eto, sa njima bi završija ovu priču o generaciji rođenoj prije sedandeset tri ili četiri godine. Prije početka pisanja ovoga teksta, bacija san oko na slike od prošle godine. Vidin da je lani s njima bija i Vinko Polin. U međuvrimenu nas je napustija. Na ovogodišnjem okupljanju nije bilo nekih za koje ponavljam da su mi posebno dragi. Nadan se da će idućih godina oni opet biti na ovakvim druženjima sa svojima vršnjacima....
Živili!

Živilo naše Selo!