Nikako da se maknem iz Stare škole. Čini mi se da me zarobila sedandeset i druge, kad san prvi put uša u nju. Moga san ove dvi rečenice sačuvati za iduću subotu. Kad se isprid Stare škole okuplja moja školska generacija. A možda bi moga za tu prigodu i zamoliti nekoga drugoga da štogod napiše. Na primjer Zoricu Babac. Ona puno čita, puno toga zna, a i super piše. Sićan se i da je mogla pročitati najviše teksta u jednoj minuti. Kod Vanje. U nekom od nižih razreda. Možda u četvrtomu.

Večeras su se na skalama isprid ulaza u knjižnicu slikavale dvi generacije. Prvo se na njima poslagala generacija rođena šezdesete, a koju minutu kasnije i dvi godine stariji od nji. Ekipa iz pedeset osme. Možda među njima i koja osoba rođena pedeset i devete. Isto ka šta među onima prvima ima neko ko je rođen šezdeset i prve. Ka jedan ugostitelj, primjerice. 

Fotografira ih je Mirsad. I jedne i druge. Nisu mogli doći ni Šime ni Pere (koji to inače rade) pa je on uskočija. Dobar je Mirsad. Ozbiljno se uvatija fotografije i snimanja. Uložija je u dobar aparat i prave objektive. Ima i dron. Bez njega se više ne možeš baviti tim poslom. Zamolija san Peru Virilova da mi proslijedi koju fotografiju kad mu ih Mirsad pošalje. Volin ih imati pred sobom dok pišen. I volin istovremeno slušati glazbu po svomu guštu. Makar me ona ometala. Jer me zna poniti. Pa odlutam. 

Taman piva Arsen. Ujevićevi stihovi i Arsenova glazba. Odlazak. Iliti Tamo da putujem. Može li nešto biti bolje od toga? U tekstu Tin spominje i “malena mjesta srca moga”.

Ne znan šta ovi večerašnji slavljenici mislu o toj pismi, ali siguran san da je svima njima naše misto usrid srca. Kad kažen naše misto, mislin pri tomu i na Tribunj i Srimu i sva ostala mista iz kojih dolaze ili u kojima žive. Za jednu iz ove starije generacije znan da su joj i rodne Vodice i Sovlja, u koju se udala, skoro pa jednako drage. Bojin se spominjati njezino ime da ne bi mora i svakoga drugoga spomenuti. A onda ne bi izaša odavde prije dvi-tri ure noćas. 

Prije pet godin san bija isprid knjižnice kad su se ovi mlađi okupljali. Onda su imali šezdeset. Proletilo mi je ti pet godin. Njima vjerojatno još i brže. Svašta se u međuvrimenu izdešavalo. I u svitu i u Selu. Nekih iz generacije više nema među živima. Vova je umra malo prije njihovoga okupljanja, a ni Ante Mutić više nije sa nama. Ni Marica Angulova. Šta se ove starije generacije tiče, na pamet mi pada Marica Čokina. I ona je nekako na brzinu otišla. Dopišite u komentarima ime osoba koje ja nisam spomenija, a da su umrli u zadnji nekoliko godin. Jer, sigurno ih ima još. 

Puno je osoba u ove dvi generacije s kojima san jako dobar. Suzdržavan se da ih posebno ne spomenem. Poželit ću sada i njima i svima ostalima da šta duže ostanu veseli i zdravi. I tijelom i duhom. Vama, dragi čitatelji Perinoga i Pavičinoga portala, predlažem da pogledate Mirsadove fotografije. Pa da se i sami prisjetite nekih vaših zgoda s ljudima sa slika. 
Ja ću na kafu. Da konobari mogu oprati aparat. A i da promislin kako ću iduću subotu pratiti Hajduka. Oni u Varaždinu, a ja kod Živca na plaži. S glavom u “balunu”. Doslovno. 

Živili!

Živilo Selo!

Fotografije: Mirsad Mešinović