Među njima je bija i Tribunjac Šime Kumanović. Za ovu prigodu, Šime se potrudija napisati tekst o njihovim školskim danima. Bit će vam drago ako ga pročitate jer ćete u priči kojom se Šime prisjeća dana djetinjstva svojih vršnjaka, pronaći i sebe. Neovisno o tome kojoj generaciji pripadate.  Šimu moramo pofaliti jer je i svakome ko je doša na jučerašnji susret poklonija prigodnu majcu i frenje. Ili franje, kako to Tribunjci kažu. :-) 

Šime Kumanović: GENERACIJA OD LAŠTIKOV I FRANJ

Noga litnjega dana ijadudevesto i sedandeset i devete godine, na zadnji dan osmoljetke, niko nije marija za školon, samo smih i vicija. Vicijan je bija  i oni dežurni u kantunu na katu one prve zgrade Vodiške stare škole sa burnje bande, posle brencanja zvonon, koje je voga puta spasilo sve nas, a ne samo noga jednoga ki je triba odgovarati, a ti dan nije ni pogleda u libar.

Svi smo naitac izletili vanka, ka da nas je niko pušta iz veza. Letili su libri i korice na sve bande dvora od stare  kamene vodiške škole, a pinilo se i more u portu ispri škole od nih  najkuntentnijih  i najkuražnijih iz naše generacije od masti i kruva, sa sridine šesdesetih godin koji su se od dragosti itali u robi u more. Činilo se da više nika nećemo siditi u klupama. 

Sritni smo se rastali, ne obadavajući da više nika neće biti isto, ali ostati će nan za vaj u glavi barenko štoko od noga ća smo uskupa prošli.

Svaki od nas se bacija na svoju bandu. S nikima smo odili u glasovitu Šibensku gimnaziju u prva dva  razreda, kašnje su se niki našli u druga dva razreda sridnje škole, a s nikima se nismo vidili sve ve puste godine.
Do voga dana smo se, kažiju niki iz naše generacije, skupili uvrh glave,  tri a more biti i još niki put, pa smo deboto juski odliberali jedan od drugoga, a i deboto se ne spominjemo ni na naše nastavnike.

Mi Tribunjci smo prva četiri razreda odili na Rupu u ganc novu Tribunjsku školu, a u petomu razredu su nas mekli uskupa u 5.C razred vodiške osmoljetke, jerbo je te ijadudevestosedandeset i šeste godine, nas tribunjcov ostalo još devetnajest, od dvadeseti šest, koliko nas je bilo u prvomu razredu. 
Razrednica nan je bila Darinka Mikulandra iz „Žbenka“, ća bi rekli fetivi Žbenčanii, a pridavala nan je Hrvatski.
U šestomu razredu su nas devetnajest primistili u B razred sa još šesnaest učenikov iz B razreda i načinili novi B razred. Bilo nas je uskupa,Bogu fala, tristipet. 
Na nomu jedinomu litretu iz 7.B razreda nas je stalo trideset i četiri, a snami su se litretale i naša nastavnica iz muzičkoga, Tatjana Roca i nova razrednica Olga Radetić iz hrvatskog, jerbo je nastavnica Darinka upra bila rodila, pa je morala biti doma sa malin diteton. 

„A“ razredu su dožuntali dija učenikov koji su ostali iz bivšega B razreda, pa je sada A razredu bilo četrdeset i jedan učenik, sa razrednicon Dragicom Erceg, koja je isto predavala hrvatski.

Nastavnicu Roca, pantin još iz četvrtoga razreda u Tribunju, od kasnoga lita, sa prvoga sata muzičkoga,  ijadudevesto sedandeset i četvrte godine. Nas deboto trideset u učioni, sidili smo za onin zelenin klupama i čekali prvi sat muzičkoga, ne sa našon meštrovicon Vinkom Lasan, nego sa pravon nastavnicon muzičkoga iz Vodiške škole. 
Vrata su se otvorila, a ona je zacakljenih očiju veselo ulizla sa velikin surin kuferon u ruci, koga je jedva jedvice teglila, mekla ga na svoju klupu i pozdravila nas i kazala da nan je donila čarobni kufer. Panda je okučala kopče na njemu, a onda su se provirile crno-bile tipke, ka na klaviru i začula se pisma, „Ivin voz“, koju smo brže boje svi privatili, jerbo je bila puno vesela i lagana za pivati.
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu

Iz kuće je istrčao,
na ulicu Iva
sav zadihan zahuktao,
ko lokomotiva

Vidjeli ga drugovi,
Pa za njim i oni
Potrčali, zahuktali,
Ko pravi vagoni

Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu

Sad ulicom tako juri
ta čudna kolona,
to voz Ivin putuje,
sa sedam vagona

Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu
Ćihu, ćihu, ćihu, hu, hu

Ti čarobni suri kufer, ki se zva harmonij i nastavnicu Tatjanu Roca, koja nan je predavala muzički i u učioni naše vodiške škole u prizemju desno,  di je nasta oni jedini  litrert iz 7.b, iz ijadudevestosedandeset i sedme oli sedandeseti osme godine, zaizbija jedan smišni jedan ozbijni, za vaj san zatendija.

A,  gori na podu u učionici livo nan je piva „Sur le pont d'Avignon“, naš profešur od francuskoga, a puno puti nan je pripovida i štorije sa njegovih vijađa po Francuskoj. Pantin njegova lipa sićanja o francuskomu kruvu svake vele, u no vrime ka je pekara Krka izgrada, pekla samo dvi vele kruva, štruce biloga i crnoga. A bilo je i nih tvrdih suhih kolačov na kurdeli, ća bi kupovale naše babe ka bi išle ugrad ko likara, koje smo ujutro prije škole, moćili oli supali u bilu kafu.
Profešur Ivo je drža i šahovsku sekciju, pa je nas koji smo se upisali, učija šah posle škole jedan puta na šetemanu. 

Nastavnik Rade Cvijanović nas je učija likovni i domaćinstvo u livoj zgradi i livoj učionici na donjemu podu naše stare škole. Bija je jako miran čovik, pravi umitnik, a ima je i nike svoje riči za nike od nas ka bi bi ga ražestili. Nosija se, to tek sa vidin, ka poznati Španjolski slikar Salvador Dali. Nako sa puno  kos na glavi, francuskon kapon, kuton i poznatin brkovima, ka u Dalija.

U učionici sa desne bande su nas  nastavnica Darinka i Dragica učile Hrvatski, a profešur Andrija Ščavina nan je bija (m)učitej od Prve pomoći i od fizičkoga.
Nismo imali pravu dvoranu od Fizičkoga, pa smo činili đinastiku na donjemu podu u sredini  između dvi velike kamene zgrade škole, u sali od marendavanja, marmelade i paštete i čikare bile kafe, pa bi se čuja mrluš, ka bi posle velikga odmora imali fizički, a ne crne papuče sa laštikon i krpene patike, su nan se lipile za pod od čaja i bile kafe, pa bi se balanje po podu za priskočiti zgrčku priko kozlića, čulo ka stupanje soldatov.
Na satu fizičkog, mi muški smo bili u modrin kratkin gaćama i bilon majicon na prače, a ženske u crnima trikoima. Više smo volili ka bi fizički imali vanka na ariji, na ona dva igrališća ispo hotela Punte. Na jednomu je bija teren sa grubin asfalton i  sa koševima, pa bi tamo igrali košarku, a na donjem igrališću od zemje bi igrali nogomet i graničare Obavezno bi svake godine trčali kros oko Punte, a ni ki bi pobidija, posta bi jedan od glavnijih u školi.
Još smo fizički diko imali i u učionici na gornjemu podu u prolazu između dvi zgrade škole, ka bi igrali neke igre ka ća je „Dan-Noć“, „Leti, leti…“ ili nike druga igra za dicu.

Livo od sale od marendavanja, smo sa nastavnikon Slavkom Bonifačićom na Tehničkomu pilali i lipili predmete od šperploče. Drugarica Lenka Šprljan nas je štila Zemljopisu u onoj prvoj zgradi škole u prizemju s desne bande i preživjavala puste škerce farabutov iz razreda, a Ljubomir Borić,  tumačija nan je Prirodu i Biologiju u istoj zgradi u prizemju livo, di nan je u sedmomu i osmomu razredu pridavala kemiju nova mlada nastavnica Marija Paškov. 

Blažica Alfirev nan je pridavala Istoriju , a iz matematike smo imali najstrožeg nastavnika u školi, druga Šimu Lovrića, koji nan je predava u prvoj zgradi na gornjemu podu u desnoj učionici. 
Oni put ka smo svi doti jednoga pripisali ZOT, jerbo su niki od nas iz „B“ razreda, ukreli baš ti ZOT iz nastavnikova ormara koji je sta u kantunu učione. Cili razred je ima tačne odgovore na sva pitanja. Nije tribala dolaziti Agatha Christie niti Hercule Poirot, a bome ni Sherlock Holmes. Puno nas je oti puta prošlo lišo. Pokrili smo se ušima i morali pisati novi ZOT, voga puta posebno načinjen samo za nas vražje. Sitiće se oni koji su ga pisali, kako je to ispalo?

Drugu godinu nan je matematiku predavala i tribunjka, mirna nastavnica Ema Grubišin, a drug Jefto Rakić nan je livo na istomu podu drža fiziku i diko predika o tomu ća je sve proša u II. Svitskomu ratu. Kaživa nan je kako je tako jedan puta ka su ga zarobili njemci i zatvrorili ga u pržun, trja sol ispo pazuha, jerbo kaže da bi mu onda izmirili febru od četrdest gradi pa bi ga oma mekli u bolnicu, di bi se jadan spasija.

U  sedmomu razredu nastavnicu Darinku je zaminila na kratko nova nastavnica Olga Radetić, a posle nje za razrednicu  „B“ razreda i nastavnicu iz kemije, nan je došla nastavica Marija Paškov.

VELIKI ODMOR I MARENDAVANJE
Za vrime velikoga odmora, bi diko balali na marendu u mesnicu od Strikomana, na rivi oko stopedeset metrov daje od škole. Tamo bi u kvarat kruva iz dućana u Nami, mekli natanko narizanoga salama, mrlušne murtadele oli šunkerice za dva dinara i klasali ga na putu prama školi. Niko vrime mogli smo se priplatiti na sengliče iz šibenske pekare Krka, koje je vozija u autu od kruva, tac od našega Gorana Roce - Purana, pa smo ih za vrime velikoga odmora gucali ka kalebi. Svaki je bija zamotan u jednu malu prozirnu kesu, a ni od francuske salate je bija ka mana.
Namo na trgu ko bunara, koga onda nije bilo, bila je ka mala pijaca a na pijaci jedan banak od Plodin, koga su čini mi se držali muž i žena Kaca, a prodavali su voće. Ujesen ka bi došli maruni, vajk jednako ih je kupova naš kolega Joja, iz „B“ razreda, koji bi ih tribija za vrime sata biologije i odma frsta nako sirove. 
Tote na pijaci bile su dvi oli tri slastičarne majstorov od slakoga, di su se mogle pujsti one dvi zelene, kako smo ih prozvali od dragosti. Bile su to krempite, koje su bile više zelene,  nego žute oli boje vanilije. Ća je bilo pujsti pet, šet komadi zelenih za veliki odmor ili posle škole? Puno puti bi se i kladili ki može pujsti više zelenih. 

Za vrime velikoga odmora nije se samo ilo, jedan puta misečno bi se listala i „Modra lasta“. Najprije bi se proštile nove epizode crtanih romanov Ivice Bednjaneca i pisma Lastanu, a drugo ako bi došlo nared.

ŽUDIJE
U vrime pri Uskrs, balali smo se obućivati u žudije da bi učinili koju stražu na Isusovu grebu, načinjenom u lipoj vodiškoj crikvi. Bila je velika jagma za obučivanje u žudije, pa bi niki picavali iz škole da bi došli koji put na red.

ČAJANKE
Prid Novu godinu obavezno smo u školi imali čajanku, di drugdi nego u sali od marendavanja. Ne znan ki je ložija ploče, ali znan da smo tote učinili svoje prve korake od plesanja na hitove Srebrenih kril, ka ća je „Ana“, „Lili“ ili hitove od Bijelog dugmeta i ostalih pivačov iz toga vrimena.

IZLETI I EKSKURZIJE
Školske ekskurzije čekale bi se cilu godinu. Najprije bi na prvi dan prolića, odili na „Pozdrav proliću“, ka bi na po dana odili upoje povrh Vodic sa sengličima, slakarijon i dva dvojna C, ća bi ih uzbuđeni, ka da iđemo na misec, kupovali u butigama uvečer prije izleta.
Na školske ekskurzije smo odili u više mist svaki puta pri kraj škole. Obašli smo Plitvička jezera, Drvar, Mostar, Tjentište, Neretvu, Sarajevo, noćili u bungalovima u Ilidži, pa u hotelu Plakir u Dubrovniku…, ispivali se vođeni onima najgrlatijima sa zadnjih sidala autobusa, orilo se cilin puten Marjane, Marjane, Marijana, Kad si sretan, „Naš je šofer, pravi dasa…“ „Oj, drugovi, je l' vam žao, rastanak se primakao“ …

ŠKERCI
Jedno jutro, smo doznali da su naša dva školanta iz B razreda, pobigla iz kuće. Dva, tri dana niko nije zna di su njih dva partili. Ne znan kako, nisan ih nika pita, ali su ih obadva izlembušili  žive i zdrave, lipo namo na Plitičkin jezerima.

Ka bi niki od nas zakasnija u školu, ne bi tija reči kako je bilo, nego bi izmislija neko svoje opravdanje: „pukla mi je guma od bicikle“, „autobus mi nije tija stati“, „mater je kriva, ni me je probudila“, „ni mi zvonija žvelarin“, „ostala mi je borša na klaviru pa san se mora vratiti po nju“… Nastavnici su bili dobri pa nisu zamirali nima ki bi zeru okasnili, a profešur Ševerdija, bi se još i zabavja na račun toga i na njihova opravdanja, odgovara pitanjen: „Što, sjekire su padale s neba?“.

ZARANIJEGA U ŠKOLU
A mi koji bi koji puta arivali po uru ili tri kvarta od ure prije početka škole, jerbo je to jutro padala jaka kiša oli niki puta i snig. Dolazili bi  sa nin  radničkin autobuson  u sedan uri oli bi nas doveja niko od naših u autu, ka bi iša na posal u Vodice. Kako smo zaranijega arivali u školu, nismo imali ća činiti do škole pa bi, promislite se, uskupa sa podvornikon Bogdom ložili špakere na drva po svima učionama u školi i grijali se uza špaker sve dotle dok ne bi zazvonija zvon za prvi sat.

Nisu vo samo uspomene na školu, vo su uspomene na vrime ka smo resli u ono ća smo danas postali, vo su uspomene na nastavnike, mrluš libriov i krede, brencanje zvona, simpatija i prijatejstva, ka nisu bila interesana, a danas su malo odliberana. 
Okupjanja generacije nisu samo sićanje na na školske dane ki su pasali, nego i prilika za obnovu prijatejstva i nova zajednička sićanja, ka će trajati dok smo živi.

Šime i Miro Bastić su sastavili i popis svih učenika A i B razreda. Evo ko je sve iša u ta dva razreda:

A razred  (razrednica: Dragica Erceg)
Anita Alfirev, Ante Babac, Ljiljana Bareša, Miroslav Bastić, Damir Baždarić, Everest Birin, Josipa Bosotin, Hajdi Cukrov (umrla), Pelivan Čaprić, Ante Čičin-Angul, Ivica Franin, Ante Fržop, Mihovilka Fržop, Mišo Grgurev (umro), Bosiljka Juričev-Dumpavlov, Neven Knežević, Željko Knežević (umro), Vesna Kovač, Gorana Kresović, Majda Lasan, Zoran Lasan-Zorobabel, Desanka Mrša (umrla), Marina Dabov (umrla), Nedjeljka Poljičak, Grgo Radovčić, Ivica Roca (umro), Sosten Roca, Miloslav Simić-Giuseppe, Ante Skočić, Grgo Skočić (umro), Damir Skočić (umro), Jelena Skočić, Ankica Sladoljev, Igor Sladoljev, Irena Sladoljev, Ivica Strikoman (umro), Dubravka Španja, Ankica Šprljan, Mirjana Vlahov, Zvonimir Vučak i Slavica Zanze.

B razred  (razrednica: Darinka Mikulandra)
Zdenka Cvitan, Dušica Popov, Željko Vučak, Darko Čirić, Meri Miličić, Denisa Durmanić, Matilda Juričev-Talijaš, Ljiljana Grubelić, Jagoda Lakoš, Ankica Ivas, Sineva Juričev (umrla), Dolores Tomaš (umrla), Anđelka Babun, Nenada Perkov, Branka Čičin-Radin, Antonija Vlahov, Mirjana Juričev, Blažica Roca, Jadranka Šimunjak, Jevrosima Olivari, Nevenka Miletić, Valentina Grubelić, Divna Juričev-Sudac, Ankica Juričev-Žaknov, Renato Lasan-Pikola, Šime Kumanović, Milan Šprljan-Macan, Sonja Cvitan, Cvitan Roković (umro), Željko Stipaničev-Joja, Vlado Jerkin, Vinko Matičev, Nenad Cvitan, Goran Roca-Puran, Ivica Ševerdija-Ševa, Ante Fržop i Stipe Ševerdija (umro).

Autor teksta: Šime Kumanović
Fotografije: Dario Perković