Je, Gordana. Bile su dobre. I Agneza i Mare. Dio naše turističke priče. U Turističkomu društvu i pokojnoj Vodičanki. Faliti će našemu Selu. La commedia e finita.

Bilo je puno komedij u prošlosti našega mista. Puno škerca i kumbaja. Jedan takav kumbaj zbija se zadnjega dana u četvrtomu misecu devedeset i prve. Zatvara se legendarni kafić Hors kojega su držali Marijan Mić i Žarko Olujić zvani Hors. Bilo je ludo veselo. Sad mi se čini da su ljudi znali da dolazi prokletstvo od rata pa su sebi dali malo više oduška.

Jednako veselo bilo je i dan iza. U vodiškim poljima. Bija je Prvi maja. Udružili se Pokladni senat i Vodička glazba. Glazbari se okupili na rivi. Isprid Dinkovoga Zagreba. Sili u autobus pa pravac u poje. Za volanom Miko Crna Zemja. Ne triban vam ni reći koliko su se vozili. Ne triban reći onima koji su Miku poznavali. Onima drugima reći ću da su se od Splita do Murtera njegovi putnici vozili pet i po uri.

Kad su došli u poje, tamo su ih dočekali judi iz Vodovoda. Toni Babčev i Joso Pipićev. Bili su tamo već i pokladni senatori. Tatjana, Šime Šarin, Lanterna, Mijo, Gušte, Pere Pelajić,... Malo-pomalo skupilo se po Sela. Od onih najmlađih, tek rođenih, do nešto starijih poput Bumbine braće Mike i Mira, Ive Babina, Vinka Pipićeva, Ante Krpinova,... Bija je tamo i Jeriko Latin. Prvi čovik našega turizma. I njegova Hela. Pa Milka Pipićeva, Slavica Picova, Mande Uškova, Luce Pipićeva,... I dvi trudnice su bile tamo. Helena Bricina udana za Franu Skočića i Ružica Kubertova udana za Miku Skočića. Naravno da je uz svoje glazbare bija i maestro Branimir Šintić. Sa gospođom.

Kad su se svi okupili, Joso Pipićev je izda naredbe ko će šta raditi. To mu je išlo u životu. Lako je nešto raditi kad te ima ko uputiti. Za roštilj je zadužija Matu Kotina i Guštu Barbina. Njima je to išlo. Ka dobar dan. Tribalo je meso koje su pekli prethodno i dobro pripremiti. I istući. Taj dio posla su majstorski odradile žene.

Kad je društvo posidalo za stol, valjalo je uz dobru spizu i vino koju i zapivati. A, ima li za takvo nešto bolje od glazbarske ekipe!? Tonči Brico i Ozren Rocin. Dvi gitare u njihovim rukama. I brojni lipi glasovi mladih i starih glazbarov. Tonči Šarin, Duje Barbin, Ernani, Jiri Motloch, Zafron, moja rodica Anđela, Ljiljan, Kate Stanketina, Krmelo Ivasov, Jurica Rašin,...

Kad su se oni malo umorili, mikrofon su preuzeli Miro i Miko Bumbin, Ive Babin, Šime Šarin i Vinko Pipićev.

Svo to vrime neki su plesali. Ponajviše Radojka Pipićeva. Ona je bila među veselijima. Kako i ne bi kad je tamo bija i njezin Ercegović. Ivica. Nji dvoje su uvik bili raspoloženi za feštu.

Takvi su i Zdravka i Jole. Pogotovo kad triba zapivati. A kad oni pivaju, to je prava fešta od pisme. Kad ih čujem kako pivaju “Oj, Hrvatska, Bog je s tobom” i “Naša si, naša si o Dalmacijo mila, naša si, naša ćeš hrvatska ostati”, moje srce je “na mistu”.

Da ne duljim, pogledajte šta je zabilježila kamera Televizije Vodice prvog dana u petom misecu devedeset i prve. Bojim se da takvu radost i jedinstvo nikad više nećemo imati.

Živili!

P.S. Kaže meni danas kolegica Neda Šarina da ovaj video sačuvamo za iduću godinu i proslavu sto godin postojanja naše Vodičke glazbe. Dala mi je misliti, ali smo Pere Virilov i ja ipak odlučili da ga objavimo danas. Nek on bude uvertira u sve ostalo lipo šta će se tim povodom izdešavati. Nadan se da se s tim slaže i Ivica Cotov. :-)