Na sve je mislija Šime Strikoman kad je osniva Televiziju Vodice. Pa i na glazbu najavne špice. Zna je Šime za pismu “Vodice moje”, napisanu četiri godine ranije. Osandeset i sedme. Pismu u kojoj se prvi puta naše misto naziva gradom. Šime nije ima dilemu.

Nije da nema lipših mista. Od Vodic. Svejedno one imaju cilu vojsku svojih navijača. I među onima koji nisu rodom iz Sela. Gospodin Smiljan Radić jedan je od njih. Vodiški zet. Rodom iz Baške Vode. Autor stihova i glazbe za pismu kojom je svakodnevno započinja program Televizije Vodice.

Koliko puta snivati znaden
Plimicu, Dulcin, Dočine, Vruje.
Obalu, Brunac u sto koluri,
Marinu ACI, more ka uje.

I ti stihovi potvrđuju da autor dobro poznaje misto o kojemu piše i piva. Jer, malo ko danas zna da Obala koju on spominje nije na rivi. To van je nekadašnji trg ispod Bažane (Kozare), između parka i Kanitove kuće. Prostor koji je u nekadašnjim Vodicama bija glavno misto na kojemu bi se judi okupjali. Nedijon. Kad ne bi išli u poje. Tamo je bila i siđa.

Sigurno je puno toga o Vodicama gospodin Smiljan sazna od članova obitelji Jankov. Koja ima nadimak Jujevi. I iz koje je njegova životna družica. Gospođa Dragica.

Upoznalo se dvoje mladih iz Dalmacije u Zagrebu. Na studiju. Vjerojatno ih je povezala i činjenica da su oboje iz mista koja su dobila ime po nečem tako vridnom ka šta je voda.

Iz rodne Baške život je Smiljana prvo odveja u Split. U kojemu je započeja svoje glazbeno obrazovanje. Školujući se u Muzičkoj školi i svirajući hornu u Opernom orkestru splitskog Hrvatskog narodnog kazališta. Slijedi odlazak u Zagreb i studiranje roga na Muzičkoj akademiji. Pa sviranje u Opernom orkestru zagrebačkog HNK, a kasnije i u Simfonijskom orkestru HRT-a i Zagrebačkoj filharmoniji. Sa kojima je proputova cili svit. I koji su mu omogućili da uživa u muziciranju s glazbenim velikanima poput Bombardellija, Matačića, Carrerasa,...

Profesionalno je vezan uz klasičnu glazbu, ali ono šta u svitu nota najviše voli je klapska pisma. Brojna su njegova sudjelovanja na Omiškom festivalu. A brojne su i nagrade koje je u Omišu osvoija. I one od strane struke i one koje mu je dodilila publika.

Meštar je šjor Smiljan i kad je u pitanju domaća besida i kad se radi o notama kojima bi stihove učinija još lipšima. Ritko je koristija tuđe. A, kad bi i poseza za njima, moralo se raditi o vrhunskima. Poput stihova našega Ive Čače. Iz njegove “Lipe noći”. Koju je u Omišu izvela klapa Kamen. Prva nagrada publike i druga žirija dovoljno govore o kvaliteti Ivinih stihova, Smiljanove glazbe i izvedbi jedne od naših najboljih klapa.

Isprid sebe iman zbirku. Smiljanovu zbirku pisama. Kad je razmišlja kako će je nazvati, sitija se dana kad su on i brat krenuli iz Baške na školovanje. Brat u Dubrovnik. A on u Split. Tužna šta joj unuci odlaze odlaze, ali s druge bande i sritna i ponosna na njih, ispratila ih je baba. Ričima: “Dico moja, srića vam cvala!”. Pa je njezine riči Smiljan stavija na naslovnicu.

U toj zbirci je i pisma “Vodice moje”. A i pisma koju je posvetija babi Jubi. Ženinoj materi. Koja je živila devedeset i pet godin. A koja je osim njegove Dragice, sa kojom Smiljan ima Nikolu i Petru, rodila i sina Milivoja. Svojevrimeno je Milivoj ima lokal kojega je nazva Idro. Bija je uzak. Milivoj ga je smistija između Đira i Burina. I o njemu je šjor Smiljan ispiva pismu.

Evo me u Idru,
Na iću i piću.
Tu san ka na sidru,
Sritan u svom žiću.

Da za crneg litru
Zafalin svom Bogu,
Glava mi u vitru,
Pijen doklen mogu.

Fortuna me prati,
Cili život judi,
A na nogan još san,
Svit se samo čudi.

Šupji žepi moji,
Od jaket i gać,
Išću šolad koji
Ne mogu ga nać.

Dr”ću ruke, noge,
Jezik zapliće se,
Smiluj in se mili Bože,
Ne daj da in dilin roge.

Evo me u Idru,
Na sidrištu svome,
Vi ste svitu tamo,
A ja san van - vode.

Zavolija je gospodin Smiljan Radić i Srimu. U kojoj je živija kad bi doša iz Zagreba. Pa je prošle godine i nju opjeva. Da mu je prirasla srcu, govore i završni stihovi pisme “Srimarski kanat” u kojima kaže:

I kada se ima,
I kada se nima,
Srima srce ima.

Niko ka i Srima.
Judi! Niko ka i Srima!

Na te stihove nadovezuje se i glazba za klapsku izvedbu. Koja još nije snimljena. A, bit će je lipo čuti. Osobno se nadan da će se naši Bunari “uplesti” u tu priču.

Eto, to van je moja verzija priče o čoviku koji se (pri)veza uz naše Selo. I Srimu. Pa se ne da odvezati. A, i zašto bi? Kad mu je vode tako lipo...