U upokojenoj državi bija je običaj da se jedanput godišnje posjećuju obitelji pokojnih partizana. Ne sićan se koji datum je za to odabran. Valjda je neki državni praznik bija u pitanju. Sedamdesetpete ili šeste i ja san bija u jednoj „delegaciji“. Koje bi se sastojale od jednog pionira ili pionirke i jednog omladinca ili omladinke. U mome slučaju omladinka je bila Živana Vlašić(eva). Današnja Rak(ova). Ja trećaš ili četvrtaš, a omladinka sedmašica ili osmašica.

Omladinka kojoj je dida Markijol Španja nesta negdi na Križnom putu. Ne zna se točno di. Uglavnom, kad joj je muž nesta, Živanina baba Rosa uputila se iz Zagreba, u kojem su živili za vrime Drugoga rata, prema rodnim Vodicama. Na noge. Sa četvero dice. Od kojih je najmlađi Miko ima dvi godine, ako i toliko, a nešto malo stariji bili su Ante, Tome i Margarita. Koju svi zovu Katica. I koja je Živanina mater. Neću o tome putu i o tome kako in je bilo kad su došli u Selo. Jer san to već spominja. 

Teta Rosa, a zoven je tetom jer je bila sestra moje babe Zorke, živila je sa svojom dicom u ulici koja se proteže od Obale (Poljane) do Čorićeva turnja. U kući koja se nalazila na početku desne strane jednog odvojka spomenute ulice. Druga u nizu bila je kuća Petre i Zeferina. I oni su bili Španjini. Zadnja u tom nizu bila je kuća Andri(j)ice Dunata. A preko puta te kuće nalazila se kuća u kojoj su živile tri odrasle žene i jedno mlado muško čeljade. Žene su se zvale Marija, Kate i Gluva (nadimak), a malome je bilo ime Ante. A prezime Lasan. Baš u tu kuću išli smo ja i rodica Živana. Ako san dobro razumija Nikicu Španju, sina Petre i Zeferina (Žefe), a sa njim san maloprije priča jer je živija u toj ulici, Gluva je bila žena ili ćer poginuloga partizana. Inače, Gluva nije bila gluvonijema. Samo je malo slabije čula pa su je tako zvali. Ipak, jedna druga žena iz te kuće bila je gluvonijema. To je bila Kate. Antina mati. Cili ovaj uvod bija je baš radi njega. 

Živija je Ante u toj kući jedan dio svoga ditinjstva. A puno godin proveja je on i u Domu. I dobar dio svoga školovanja. Iako smo bili vršnjaci, samo kratko iša je u školu sa nama. Puno bolje i puno više upozna san ga izvan škole. U litnjim misecima, za vrime praznika. Nije mu bilo lako. Blago rečeno. Ne bi tija prepričavati neke detalje, ali kuća u kojoj je živija bila je u posebno lošem stanju.

Čak i za ono vrime. Zbog situacije koju je ima doma, bija je prisiljen živiti po domovima. A to nikome nije lako. 

Kad je posta momčić, Ante je malo više boravija u Vodicama. Pamtin da je volija igrati basket na Parkingu. Igralištu na kojemu se najviše igra nogomet. Igralištu koje se nalazilo na putu od Stare škole prema Punti. Koševi i golovi odavno su postali prošlost Parkinga. Nema više ni asfalta. Sad je tamo „samo“ parking. 

Postoji i nešto šta je Ante volija više od košarke. Puno više od košarke. To je glazba. Ali, ne bilo koja. Sad se vraćan na početak ovoga teksta. Na Doorse. I na Jima Morrisona. Ža mi je šta neman Antinu sliku iz toga perioda. Pa da vidite njegovu dugu kosu. Koju je pušta da bi bija šta sličniji svomu idolu. Jer, Morrison je za njega bija i više od toga. Pa su radi toga Antu prozvali vodiškim Morrisonom.  Svi su u Vodicama u to vrime volili Jima. A Ante ga je „živija“.

Teško ditinjstvo ostavilo je traga na Anti. Pa je u jednom trenutku svoga života, zbog pogoršanog zdravlja,  ponovno mora u dom. Ovaj puta radilo se o domu kojega u Bratiškovcima vode članovi obitelji Roman. Brižni članovi obitelji Roman. 

Bija je u tom domu jednom zgodom i Stipe Mesić. Štićenici doma znali su da dolazi predsjednik države. Pa je jedan od njih, kad se Mesić pojavija, počeja skandirati: „Franjo, Franjo!“ Nije vic. Postoji snimka. Bilo je to baš simpatično. Čak i Stipici. 

Dobar je to dom. Ima nešto humano u njemu. A to je zasluga i Romanovih i svih ostalih zaposlenika. Pa me to tješi kad razmišljan o tome kako je Anti bilo tamo. Sve do ovoga Uskrsa. Kad mu je srce stalo. 

Jim Morrison pokopan je u Parizu. Ante Lasan – Morrison okupit će nas u sridu u pet popodne na Pudarici. Želin mu mir i spokoj. I žalin zbog svakog trenutka kad smo prema njemu i sličnima možda tribali biti malo bolji nego šta smo bili. 

Živili Doorsi!