Piše: Ivica Bilan

Volin slušati glazbu dok pišen. I priko oka gledati u more . Kroz prozore u Staroj školi. Sad slušan jednu talijansku. Volin ja sve talijansko. Možda zbog toga jer ih je simpatizira i moj otac Pere. Talijan©e. A on ih je volija jer su mu vojnici znali dati ostatke svoga ručka. U vrime Drugoga rata kad su bili u Vodicama. Bilo je i dobrih judi među njima. A bilo je i onih drugih. Koji su strijeljali njegovoga rođaka Šimu. Bratića. Prezimena Bilan. I nadimka Šijac. Osamnaest godin je ima kad je strana čizma odlučila da mu je to „dovoljno“ godin. Pa su na Hangaru prekinuli njegov mladi život. Šime je bija sin Oršule i strica Ive. Brata moga dida Jere. Uz Šimu, imali su i sina Tomu i čeri Juštu i Jerku.  

Sa unukom Ivanom

Za Oršulu su mogli dosad čuti i oni koji su doselili u naše Selo. I zbog njezinih sto i pet godin i zbog Oršulica koje su dobile ime po njoj. A i još više po činjenici da je založila svoju imovinu kako bi misto dobilo limenu glazbu. Pa zbog toga u ovoj godini obilježavamo cilo jedno stoljeće postojanja najbolje glazbe na svitu. Učinila je to da bi muškarci manje vrimena gubili u igranju karat. Šta je bila česta pojava i u njezinoj kući. Pa joj je to počelo iči na živce. 

Sto i pet godin uvatila je Oršula. Do samoga kraja bila je bistroga uma i vesele naravi. Usprkos boli matere koja je izgubila jedva punoljetno dite. Nadživila je Oršula i čer Juštu, koja je uvatila tek nešto više od četrdeset, i sina Tomu, koji je ima sedamdesetak kad je umra. 

Nije bilo gorčine u njezinomu srcu. Živila je sritna u kući svoje čeri Jerke, zeta Ive (i njega je nadživila) i njihove dice Tome i Verice. Za stoti rođendan zasvirala joj je Vodička glazba, a zapivale su joj i njezine Oršulice.  Došla joj je i televizijska ekipa, a priča je sa njom za Slobodnu i naš Ante Talijaš. 

Mudra je bila strina Oršula. I dvadeset i šeste kad je pomogla da se kupe instrumenti za glazbu, a i kroz cili svoj život. Malo je takvih osoba. Barem je takvo moje iskustvo. 
Njezine gene pokupila je čer Jerka. S tim da je uz dugovječnost i mudrost bila i mrvu pozitivnija od matere. Nikad nisan vidija da je bila juta ili nervozna. Njezinim imenom ja bi nazva mjernu jedinicu za vedrinu. I pozitivu.

Nedavno su u knjižnicu dolazle skupine učenika kako bi sa svojim učiteljicama razgledali skupnu izložbu vodičkih likovnjaka. Ima među radovima puno lipih, ali sva dica najviše su se zadržala kod morskih životinjica koje je isplela Jerka. Jedan cili razred poželija je svojim kućama poniti neku od njezinih riba, botnica, rakova i morskih konjića. Nazva san Vericu da joj to kažem. I njoj i materi je to bilo drago. A i meni. Samo, tom prilikom Verica mi je rekla da je Jerka malo bolesna i da leži. Iako je rođena devetsto dvadeset i devete, iznenadija san se kad mi je Verica to rekla. Nekako san bija uvjeren da će Jerka uvatiti baren materine godine.

Jer, sve donedavno bila je vitalna. I kreativna. Osim pletenja volila je Jerka pisati pisme. O Selu. O svemu u našemu Selu. Virujte mi, jednostavno je nemoguće da neko voli svoje misto više nego šta ga je ona volila. I misto i njegove jude. 

Taman je započela pisma Vodice moje. Oriova. Koda je „kompjuror“ osjetija o čemu pišen. 

Preksinoć je Selo izgubilo svoju največu navijačicu. Osoba za koju san mislija da je vječna poput splitskoga kluba, i za koju san virova da će još poživiti, sklopila je svoje brižne oči. 

Još lani planirala je objavljivanje zbirke svojih pisama. Planirala je to u devedeset i šestoj. I ona i svi mi ostali računali smo da ima vrimena za to. Jer, to je Jerka. Koja samo malo slabije čuje.

Prije dvi-tri godine, Šime Strikoman planira je napraviti zajedničku fotografiju preostale unučadi Jerke i Nike Bilana. To su u tom trenutku bili Rožini sinovi Tome i Gušte (Barbini), Ivina čer Jerka, Jerikova čer Biserka Suskova, Ivina čer Milka Pipićeva, Filin sin Ante Krpinov i Kanitov sin Mladen. Nije to Šime uspija napraviti. U međuvrimenu su nas napustili Gušte i Jerka. Morat će ih okupiti jednoga dana tamo gori. Milenijski Šime će se i tamo baviti svojim projektima. Usput, danas se ženi njegov sin Matija. Njegovomu didu Anti srce godi zbog toga, a istovremeno je ispunjeno i tugom zbog odlaska sestrične Jerke. Tako je to u životu. Lipi i manje lipi trenuci idu ruku pod ruku.

Matiji želin svu sriću u braku, a iskrenu sućut upućujem svima koji su dilili život sa našom dragom Jerkom. Njezinoj ekipi iz Likovne udruge „More, susjedima i prijateljima, sinu Tomi, čeri Verici, nevisti Branki, unukama Ivani, Ani i Matei, praunučadi,…

Uvik mi je bilo zanimljivo viditi kako na izložbama LU „More“ zajedno izlažu baba Jerka i unuka Ivana. I sad su njihovi radovi u prostoriji iznad ove u kojoj se nalazin. A, izlagat će one zajedno i ubuduće. Jer, uvik će se na tim izložbama naći malo mista za koju Jerkinu morsku životinjicu. 

Jučer su se zvona oglasila u dva navrata. Osim Jerke, umrlo je još dvoje Vodičana. U sebi, onako za svoju dušu, oglasija se vodiški kampanel i za Jerku. I on i naš Okit znaju dobro koliko su oboje bili u njezinomu srcu.

Priko oka vidin da su prošli V(j)era i Miše. Ona Krpinova. On Dražov. Svečano obučeni. Idu na pir Matiji. 

Priko oka vidin i da je more danas nekako posebno privlačno. I da je  Prvić sve lipši i lipši…

Na momu kompjutoru opet doša red na Talijane.  Predivne su in pisme…Jerku ćemo ispratiti u utorak u pet popodne.

Živilo Selo!