Moja mati Imelda rodila se četrdesete na Rocinomu stanu. Baba Mare, rođena Crljenak, i dida Joso, dotad su imali sina Tomu, a nakon moje matere dobili su još Katicu i Kseniju. Katu četrdeset i druge, a Kseniju pedeset i šeste. Na jučerašnji datum. Dakle, prije punih sedamdeset. 

Kad se ona rodila, babu Maru su zafrkavali na konto njezini godin. Malu Senku je Selo nazvalo „mlado pule“, a babu nekako malo pogrdno. To je tako kad rodiš, a da više nisi u cvitu mladosti. Možda su baš zbog te malo veće razlike u godinama, baba i teta Senka bile posebno povezane. 

Teta Senka je frizerka po struci. Cili svoj radni vijek provela je u pokojnoj „Vodičanki“. Prvo u Punti, a onda i u Olimpiji. Baba Mare je imala smišni naglasak kad bi spominjala Olimpiju. Koda nije iz Vodic. 

Kad je Senka počela raditi u Punti, tamo je već bila gospođa Marica. Sestra nedavno preminule Ivanke (Jelke) Jakovljević, supruge našega maestra Borisa. Marica je Senki prvo bila mentorica, a kasnije, kroz cili život, i  jedna od najbliskijih osoba. Imala je Marica početkom sedamdesetih frizuru ka one plesačice Lokice Stefanović. Kratku, plavu. Na Maričin nagovor i Senka je svoju dugu i smeđu kosu prominila u takvu. I takva je ostala do danas. Možda bi nakratko malo pustila kosu, ali uglavnom bi se vraćala na onu koja joj je najbolje pristajala. 

Rad u frizerskim salonima Punte i Olimpije bija je vezan i uz tetka Maksa. Njezinoga muža. Maksa Antulova. Koji je u istim hotelima radija ka konobar. Jedan od brojnih Prvićana koji su bili Vodičankini konobari (Titko, Boris Ivičin, Maks Antić,…). Najveći dio karijere tetak Makso proveja je na radnomu mistu šefa sale u Olimpiji. Sličija mu je taj posal. Uglađen i odgovoran. A i lipi i zgodan. Ka glumac. On i teta Senka su zbilja bili predivan par. I ka ljudi i ka pojave. Pa ne čudi da su takvi i Anđela i Alan. Njihova dica.

Kad se udala za Maksa, teta Senka se iz Rocine ulice, u kojoj je dotad živila, preselila na Lovetovo. Tamo in je bilo baš lipo. Na Lovetovu koje je u to vrime bilo odlično misto za život.  Baba Mare je često znala ići na noge do njih. Najviše radi kokoši koje su imali iza kuće, a za koje se ona uvik bojala da su žedne. 

Odlaskom u penziju, Sena i Makso su se preselili u Seline. Imali su tamo malu kućicu u masliniku. Godili su. Jer, ta kućica, i sve oko nje, odisali su tako nekim lipim spokojem da si poželija nikad ne otići otamo. 
Paralelno s životom u „raju na zemlji“, njih dvoje su vodili i zanimljiv „društveni“ život. To „društveni“ odnosi se na kvalitetno druženje s nekoliko drugih parova. Povezali su se kroz susrete u crkvi, a to je onda preraslo u svakotjedna druženja kod jednog od tih pet-šest parova. Osim njih, u toj priči su i Anita i Slavo Sladoljev, Ružica i Miko Skočić, Ljiljana i  Šime Juričev-Martinčev, Ivan i Smiljana Marguš, i Helena i Frane Skočić. A često s njima bude i gospođa Nila Bareša. Za Helenu i tetu Senku znan da uživaju u ulozi domaćica. Kad imate mota za kuvanje, i kad to baš volite, onda se uvik veselite kad dođe vaš red za domaćinstvo.

Pa se onda uživite u tu ulogu i spremite puno lipe spize. A pri tome ne mislin na roštilj i oboritu ribu. I od namirnica iz vlastitoga vrtla može se svašta lipoga i zanimljivoga pripremiti.

Do ne tako davno, ovo društvo je bilo u punom sastavu. A onda je umra moj tetak Makso. Pa prošle godine i Ivan Marguš. Sada njih dvojica prate druženja “s neba”.  Druženja na koje i dalje dolaze i Smiljana i teta Senka. Koja više ne živi u Selinama (iznad tribunjske uljare). Nego u Doćinama. U stanu pored novog vrtića. U kojemu subotom okupi za ručkom Anđelu i Alana, zeta Daniela, nevistu Mariju i svoja četiri unuka. Josipa, Jakova, Pavu i Roka. I dida Makso je uvik tu sa njima. I na fotografijama koje su oko njih. I u njihovim, razgovorima, mislima i srcima. 

Ima san potribu na ovaj način svojoj teti čestitati njezin sedamdeseti rođendan. Jer kroz priču o njoj, mogu spomenuti i neka prošla vrimena i neke ljude kojih više nema. Pa i pokojnu “Vodičanku”. Firmu koja je toliko toga dala našemu Selu. A i ljudima koji su u njoj radili. Iz ciloga kraja. 

Za kraj, reći ću i to da je njezina generacija, rođena pedeset i šeste (i pete), “najrokerskija” od svih generacij u Vodicama. O njima ćemo drugi put. 
Rocina ulica, Lovetovo, Seline i Doćine. Lipota. Di god da (se o)kreneš.

Živila, moja draga teto!

Živilo Selo!