Piše: Ivica Bilan

Vidija jedan naš Vodičanin da je žena na svomu mistu pa je pomislija kako bi bilo pametno dovesti je u svoju kuću. Na početku Zatonske. Di žive starosjedioci. Arelištovi, Mujini, Sučevi i Kinkležovi. U tu zadnju, Kinkležovu, u obitelj Juričev-Žaknov, stigla je tako gospođa Neda. 

Udala se ona za Antu. Koji je u to vrime radija u Olimpiji ka kuvar. I šef smjene. Vridna ona, vridan on. Kako onda, tako i dan danas. Ne staju po cili dan. Mada su u penziji. Ne znaju drukčije. 

Antu san upozna u devetomu misecu dvi i osamnaeste. Kad se upisa u knjižnicu. Samozatajan čovik. Ali, rič po rič, i saznaš o njemu ponešto. A to ponešto, uglavnom se radilo o poju. I njegovoj velikoj jubavi prema poju. U Bauljačama. Malo-pomalo pa saznaš da on u svomu poju nema šta nema. Trsje i masline ne triba niti spominjati. To svi imaju. A naš Ante i njegova Prominka uzgajaju i krumpir, pomedore, blitvu, mendule, smokve, tikvice, kruške,…

Imaju i neku posebnu vrstu murve. Maloprije smo Pere Virilov i ja bili kod nji u Bauljačama pa smo probali tu murvu. Crvene je boje. I podsjeća me na kupinu. Okusom. 

Puno je vrimena prošlo otkad smo Antu počeli nagovarati da nam dozvoli da ga malo posnimimo u poju. „Ma, šta ćete mene snimati?! Ne volin ti ja to.“ – stalno je govorija. 

Uzalud smo mu govorili da baš judi poput njega i njegove gospođe Nediljke zaslužuju da se o njima i piše i govori. Jer su dobar i pozitivan primjer kako se triba odnositi prema svomu starinišću. Danas je „pokleka“ u svojoj tvrdoglavosti pa smo išli sa njim i ženom u Bauljače. 

Imaju nji dvoje i kokoše. I tri pivca. Imali su prije i tuke, ovce i koze. Pa je bilo i domaćega sira. 

Imaju oni i dvi maške i pasa. I svi živu u skladu. 

A imaju Neda i Ante i troje dice. Dvi kćeri i sina. Pomognu i oni koliko uspiju pored svoji obavez. Pomoć in dobro dođe jer su oboje imali zdravstvenih tegoba. Neda je operirana, a Ante je prije dvi godine ima srčani. Tribalo bi zbog svega toga malo stati na loptu, ali… Kako će stati oni koji su navikli raditi od jutra do mraka. Pa uzalud doktori savjetuju. „Dokle dura da dura“ – kaže nam Ante koji sad ima sedandeset i dvi. 

I šta na to reći? Osim poželiti in da duraju šta duže. 

Posebni su ti Vodičani s početka Zatonske.

A naš Ante, e on je baš Vodičanin sa dna „kace“. Neću to pojašnjavati. Ko razumi-razumi. 

Pogledajte sad i video-intervju kojeg je s Antom snimija Pere Grgurev.

Živili!