Kad san bija mali, koji puta bi mu doviknija nešto protiv njegovoga kluba. Šta njemu nije bilo drago. Čak bi se i i gadno najutija na mene. Svatija san da mu to smeta. Pa san presta sa time.  

Kad san posta malo stariji, vrlo dobro san ja razumija njegove razloge da za svoj klub odabere baš Dinamo. Znate ono: najhrvatskiji… Eh! 

Nisam sa njim polemizira o tome. Jer sa Frankom je tribalo znati. Onima koji su ga poznavali ne moran objašnjavati šta san time tija reći. Pa san odšutija svaki puta kad bi on vriđa moj klub. I nisan se zbog toga jutija. Jer, radilo se o Frankopanu. 

Kad san bija u osmom razredu, mati mi je pomogla da od bilog lancuna napravimo hajdukovu zastavu. Na kojoj je dominira hrvatski grb. Bilo je to osamdesete. Neko vrime san uspijeva ulaziti na stadion s njome. Do jedne utakmice sa Sarajevom… Ponavljam, bilo je to osamdesete. 

Toliko o tome. Jer, besmisleno mi je dvadeset i šeste pričati o livim i desnim klubovima. I više i manje katoličkim. Pa san i prije nekoliko miseci, kad san ga zadnji puta vidija, šutke istrpija Frankove uvrede na račun osoba koje vode moj klub. Radilo se o našemu Franku. Koji je bija takav kakav je bija. Ma, čak san mu volija povlađivati. Pogotovo šta san vidija da mu život postaje sve teži i teži…

Sićan se iz mladosti jednog malo debljeg Francuza. Vrlo dobrog čovika. Koji je u nekom manjem mistu u Francuskoj osnova centar u koji je dovodija mlade ljude sa nekakvim poteškoćama. Nešto poput naše Inkluzije. Ne znan kako je doša do Vodic, mada bi to vrlo lako moga saznati od Frankopanove sestre Katice ili njihove sestrične Marije Crljenko, ali neću ih sad zbog toga kontaktirati. Uglavnom, i Frankopan je nekoliko godin proveja u Francuskoj. Pa je odlično ovlada francuskim jezikom. A i piturskim zanatom. 

Bija je pedantan. U poslu. 

Krasija ga je i kvalitetni bariton. Pa je rado piva. Ponajviše u crkvi. A volija je i klapski zapivati. 

Ono po čemu ga dobro pamtin je i bistar um kad su kartaške igre bile u pitanju. Uvik san gubija kad bi igra protiv njega. U svakom momentu je zna koje karte su već odigrane i šta se još nalazi u suparničkim rukama. Odlično je zbraja i sve je pamtija. Pa ti igraj protiv njega!

Jedne godine je bija pobjednik turnira u trešeti i trijomfu.

Ne sićan se sa kime je bija u tandemu, ali znan da je uvik bija nezgodan protivnik. Turnir u kartama su osvajali samo ponajbolji. 

Stigli smo i do balot. I one su mu dobro išle. Godinama je igra za Vodice. Odlično je valja. Po meni su on i Dane Rokanov bili najbolji valjači u povijesti ove igre u našemu Selu. Arambašini, nemojte se jutiti, vi jeste posebnost toga sporta, ali složit ćete se i da je Franko bija meštar. 

Nije Frankopanu bilo lako u životu. A ni sa njim nije uvik bilo lako.  Samo, znajući za sve njegove probleme, baš zbog toga je sa njim tribalo znati. I baš zbog toga triba još više cijeniti sve ono u čemu je bija dobar.  Pituravanje, pivanje, karte i balote.

Mati je Frankopanova bila iz Murtera. Sokolka se zvala. A otac iz Vodic. Joso. Iz obitelji Čičin-Šain. Zvali su ga Rus. Iz njihove uže obitelji ostala je još samo ćer Katica. Imali su i sina Antu koji je umra prije dvi godine. 

Tonči Juričev-Grgin nam je za ovu prigodu da njihovu obiteljsku fotografiju. Snimljenu prije više od šezdeset godin. Dopisa je Tonči i njihova imena. To je baš lipo. Fala mu na tome. Fala mu za svaku prikupljenu fotografiju Vodic i Vodičanov. 

Nije Frankopan bija jedini među Šainovima koji je govorija francuski. Sestra Katica i rodica Marija su ga čak i predavale. 

Šta mislite kako je Francuzima bilo izgovarati prezime Čičin-Šain? A izgovara se otprilike nešto kao „sesen-sen“. Franko bi se uvik smija kad bi se toga sitija. Skupija bi šake i počeja se iz sveg srca (i duše) smijati. Pa bi tako i vas uspija nasmijati. 

Za kraj ću se opet vratiti na Frankopanov voljeni klub. Sutra bi Maksimir triba barem na minutu zašutiti. Iz zahvalnosti fetivomu Dalmatincu koji ih je, iz nekih svojih razloga, zavolija u mladosti. I koji je cili život izgara za istu boju. Modru. Nebo se plavi…

Franku želin (mrdakovički) spokoj, a njegovoj rodbini izražavan iskrenu sućut. 

Počiva u miru Božjem.   

Fotografije: Kibernetičko-etnološka zbirka Vodica, autora Tonča Juričev-Grgina