Kod Ružice se opet okupila generacija 66/67: Pomalo do stote

Kad je proglašen najpoštarom Hrvatske, naš Tribunjac je mora po nagradu ići u Zagreb. U studio HTV-a na Prisavlju. Kako je on bija i aktivni sudionik Tribunjske utrke tovara, jednoga je poveja sa sobom.

Bilo je baš štosno. A kad je Goran u pitanju, i ništa neobično. Voli čovik šalu. Zbog toga je bija omiljen i dok je radija ka poštar, a omiljen je i u svome mistu i među svojom generacijom. A to je ekipa rođena šezdeset šeste i sedme. Koja se redovito sastaje. I to uvik na istomu mistu. U poju kod Ružice i Mike Skočićeva. I  Ružica je u toj generaciji. Kod nje se oni najbolje mogu opustiti i proveseliti. Kako u generaciji imaju Gorana, a ni Ante Roca - Žile (Ciplov) i Auro Friganović - Tić nisu za baciti kad ekipu triba nasmijati, vrhunska atmosfera i zezancija je njima zagarantirana. I dobra pisma. Bilo da je pušta DJ Ivica Zanze - Zumbul ili da je uživo potakne Krešo Pelajić, dugogodišnji član legendarne Bonace. 

Kad su bili mali, Vodičane i Srimare iz ove generacije učile su Ivanka Radin-Mačukat (Bekićeva) i Nevenka Knežević. Različiti tipovi učiteljica. Ivanka je bila nešto strožija (poput Vanje), a Nevenka poprilično blaga. Male Tribunjce iz iste generacije je prva četiri razreda učija Nikola Miličić. Zvani Frbok. Njegovoj kćeri Meri Štampaliji svidija se očev posal. Pa je i ona postala učiteljica. Ako smin (pro)suditi, po mome je ukusu. To kako radi svoj posal. Autorativna  i brižna. Nešto poput Kate Franin. Kojoj ovim putem šaljem pozdrave i želje da bude šta zdravija. 

Kad su krenuli u peti, a to je momenat kad se pomišaju dica s jedne i s druge strane fafarinke, preuzeli su ih Ljubomir Borić, Lenka Šprljan i Šime Lovrić. Redom dobri profesori. Koji više nisu sa nama. 

Šta se tiče ovih naših generacijaša, od kojih neki imaju pedeset devet, a neki šezdeset, na svu sriću nema puno njihovih kolega koji su umrli. Među slikama koje su mi poslali nailazim na Romea Bumbaka. Koji je “otiša” kad je bija mlad. A o kojemu mogu reći da je bija iznimno talentirani nogometaš. Jedinstvenih sposobnosti. Jednom zgodom igrali smo u Kričkama. I tamo je postoja nogometni klub. Padala je jaka kiša. Teren je bija skroz blatnjav. Romeo je u jednoj akciji proša šest-sedam igrača i da gol. Dok je prolazija sve te domaće igrače, uspija je izvaditi šudarić iz stražnjeg džepa, obrisati nos i na koncu postići gol. Sve u trku. Ima je Romeo nešto “ibrahimovićevski” u sebi. Visok, brz i nevjerojatno spretan. Inače, najviše se družija sa Goranom Cukrovom. Svojim rođakom. Kojega zovemo Škic. 

Vidin sad još jednog koji je mlad umra. To je Vicko Juričev. Bija je vozač kamiona. On je nesritno strada u moru. Dok je ronija. 

Da se nije mlad razbolija, sa njima bi u školu iša i Radomir Strikoman. Nažalost, prerano se razbolija i pola svoga mladog života proveja je po bolnicama. 
Dopišite u komentarima ako znate za još nekog umrlog...

Nekoliko ljudi iz ove generacije pronašlo je svoju sriću vanka. Ima takvih u svim generacijama. Znam da je Majda Terreni u Njemačkoj, Duje Barbin u Norveškoj, Cvitko Ferara u Sloveniji,...

Na subotnjem druženju kod Ružice okupilo ih se dvadesetsedmero. Ako san dobro pobroija. 

Moto njihova druženja je: puževim korakom, pomalo do stote. Neš ti problema. Triba proživiti još samo četrdesetak... :-) 

Nek im je sa srićom. I nek se još dugo sastaju u “Skočićevim” dvorima.
Živili!

P.S. Fala Anti Roci i Goranu Ferari na dostavljenim fotografijama.