Ive Roca – Are 1947.-2026.

Dvi godine nakon rata rodija se u toj velikoj obitelji još jedan Ive. Nakon Ante, strina Antica i stric Ive dobili su još jednoga sina. Vrimenom će taj mali Ive dobiti nadimak Are. 

Kako su četiri Rocina brata još neko vrime živili na Stanu, dica iz te kuće išla su u školu na noge. Pa tako i najmlađi Ive. Sve do njegovoga petoga razreda. 

Odrasli su imali puno posla pa su starija dica brinula o mlađoj. Na Ivu su najviše pazile moja mati i teta Kate. To je on dobro zapamtija. I cili svoj život spominja. 

Jednom zgodom je mali Ive slomija ruku. Pa je kroz plač reka „druže Tito, nisan ti za vojsku!“. Mati je to često prepričavala. 

Kad je Ive bija u petomu razredu, Rocini su se za stalno nastanili u Selu. U ulici u kojoj su danas brojni restorani i konobe. Koju ja zoven Rocina, a zapravo je Obala Matice hrvatske. Nekad je mrlišila po duvanu. Jer su i njega uzgajali. Pa su ga u „svojoj“ ulici sušili. To mi je danas reka rođak Tonči Roca. Zvani Pafilo. Unuk strica Nata. Zapravo Fortunata. 

Po kojemu su Tonči i pokojni brat Joso dali ime svomu restoranu. Fortuna se zva. Gledajući od nekadašnje konobe Gušte, današnjeg Garbuna, prema moru, Fortuna, odnosno kuća strica Nata, bila je zadnja od Rocinih kuća. Do nje, ako idemo prema konobi i Čorićevom turnju, bila je kuća strica Krste, pa strica Ive i na koncu kuća moga dida Jose. I babe Mare. 

I ja san ka dite proveja puno vrimena u toj ulici. A, iman i ožiljak od noža na srednjem prstu live ruke. Uspomena na kidanje pršuta. Kojega smo rizali ja i pokojni bratić Ivica zvani Brale. 

E, u toj ulici resta je mali Ive. Are. 

Kad je završija osnovnu školu, zaputija se u Senj izučiti za mehaničara. Skupa sa njim iša je i njegov bratić s materine strane. Mirko Šprljan zvani Rogo.

Sudbina je tila da odu baš tamo. U taj gospodski gradić. Kojemu bura ne da mira. 

Sudbina je tila da odu u gradić kojega su brojni i opjevali i opisali. A Onaj gori „namistija“ je da se u njemu upoznaju Are i Buba. Vršnjaci. Ive i Tatjana. Gimnazijalka koja je od najmlađih dana bila u glazbi.

Svirala je klavir i bilo joj je suđeno da ode na Konzervatorij. Da se nije zagledala u našega Ivu. A, i on u nju. Šta se možda nikad ne bi desilo da je Tatjani bolje išla nacrtna geometrija. Pa su joj za pomoć preporučili mladoga Vodičanina. Bilo je to šezdeset i pete. 

Kad je Ive završija trogodišnju školu, vratija se u Vodice.  Nije se on mirija sa tim da to znači i kraj njihove ljubavi. Pa je svaku drugu subotu dolazija u Senj. Prvo u nekakvoj „frajerskoj“ odjeći, a onda, svativši da ne može u bilo čemu doći pred Tatjaninu kuću, iz velikoga poštovanja počeja je dolaziti u odijelu. Kojega je kupija novcem od višanja. Je da ih je teško bilo brati po onoj srpanjskoj vrućini, ali moglo se prodajom i dobivenim novcem kupiti nešto vridno i koknretno. 

Uglavnom, zbog velike ljubavi Tatjana je prekrižila Konzervatorij i upisala Pedagošku. Koja je trajala kraće. Po njenom završetku, udaje se šezdesetdevete za svoga Ivu. Pa oni dolaze u Vodice. U Rocinu ulicu. On radi u pokojnom Autoremontu, a ona u Staroj školi. U kojoj predaje glazbeni. Iste godine kad su se „uzeli“, dobili su Ognjena. Koju godinu kasnije i Ozrena. Uopće ne sumnjam da su ta posebna imena Tatjanin izbor. 

Zavolila je ona Vodice. Svim srcem. To se vidilo i u njenom radu sa dicom u školi, pa u vođenju školskog zbora, Malog orkestra, zbora odraslih „Venco Vlahov“,… A kruna svega joj je osnivanje „Vodiških perlica“. Tu se davala sto posto. Neumorno radeći na predstavljanju vodičkih običaja. I za svetu Lucu i liti na rivi. Kuvajući sa svojim Perlicama šašu i pulentu. Sve samo kako se ne bi utrnule naše stare užance…

Zadnji godin to joj je postajalo sve teže. Jer Ive nije bija dobroga zdravlja. A ni sama nije bila baš zdrava. Šta ne znači da su Perlice bile manje aktivne. Ne, stizala bi ona svugdi. I na jutarnju kavu u Sunčanom. S Editom, Helenom, Nilom, Ljiljom,… Pile su kavu i jučer ujutro. Kad je stiga poziv. I vijest da je njen Are umra. 

Šezdeset i jednu godinu proveli su skupa. Meštar Ive iz Autoremonta i učiteljica glazbe zbog koje svi mi, njeni učenici, znamo i za lijepi plavi Dunav i za Vltavu. Posebno za Vltavu. 

Sprovod našeg dragog Are bit će u utorak u pet popodne. Na Pudarici. 

Tatjani, Ognjenu, Ozrenu, Barbari, Ivoni, Roku, Lari i Anti izražavam sućut. U ime ciloga Sela.