Početkom osamdesetih san prvi puta čuja za tišnjanskog slikara Boru Obratova. Spominja mi ga je don Mirko. Kojemu je bija puno drag. 

Tek lani san upozna Boru. U proliće prošle godine. Doveja ga u knjižnicu Neven Srdarev. Pa smo mu organizirali izložbu. Neven ga zna iz mladenačkih dana. Ima je Bore u Vodicama  svoju ekipu. Đudo Španjin, Eugen Padvanov, Boris Bukara,... Rokeri. Do krajnjih granica.

Bore i ne zna drukčije. Takav je bija i u slikarstvu. Živija je umjetnost. 

Krajem trećega miseca otiša san sa Nevenom na otvorenje Borine izložbe u tišnjanskoj knjižnici. Poveja nas Antonio Lučić. Bore je ima otvorenje izložbe, a njegova Nada predstavljanje zbirke pisama. Bilo je lipo. Jako lipo. Bore je bija presritan. Mada je njegov tadašnji izgled slutija na skori odlazak. 

Tu večer san upozna puno zanimljivi osoba iz Tisn(og)a. Među ostalima i Branka Pavlova. Nekadašnjeg dopisnika Slobodne. Sazna san da je on nećak Jele Pavlov. Krasne starice koja je bila domaćica don Mirku dok je službova u Vodicama.

Zanimljivo, i druga Brankova teta je službovala kod svećenika. Mislin da je bila domaćica don Slavku Mikelinu. Baš mi je drago da san tu večer uvatija vrimena i otiša u Tisno. Bilo bi mi krivo da nisan... Bore je zamirita da dođemo.
Na naslovnici Nadine zbirke “Mjesečeva sestra” sitnim slovima piše: “Koliko sam puta s dna ponora samu sebe digla i ponovno rođena s vama strepila. Možda sam... Možda sam samo zato drugačija...”

Nisu se  Nada i tišnjanski Van Gogh slučajno sreli... Ne, nisu.

Falit će Bore svojim Tišnjanima. I prijatejima u Vodicama. Nevenu najviše. Meni će faliti i njegovo: “Ivane!” Niko mi to nije zna tako nekako posebno lipo reći. 

Adio, dragi naš Bore!