Piše: Ivica Bilan

Odavna znan tog čovika iz viđenja. Pogotovo sa teniskih terena. Dolazija bi u društvu gospođe za koju sada znan da se zove Dubravka. Volija je gledati Rudu Mlakova. Sve do lani mislija san da on radi za Rudu i da nema nikakve posebne veze sa Vodicama. Prošle godine san od Rudinoga brata Ive sazna da se radi o Mrkici. Našemu čoviku. Rođenom u Rupini. Šprljanovoj Rupini.

I on i Ive rodili su se u toj ulici pedeset i četvrte. Točan datum Antinoga rođenja je sedmi drugoga, a rekle su mi ga Ivina nevista Antonia i najmlađa sestra Žana. 

Kad je mali Ante ima svega dvi ili tri godine, sa roditeljima i starijom sestrom Marijom otiša je živiti u Srbiju. U Zemun. Ive mi je reka da je Ante radija u Beogradu ka prometni tehničar. Iako je tamo osta sve do smrti, a to je bilo u jedanaestom misecu prošle godine, cili život je bija vezan za svoje rodno misto.

Kažu Mlakovi da je obožava dalmatinsku pismu i da je bija obazriv prema svakom čoviku. Fotografije koje prilažemo uz ovaj tekst dokazuju da je volija svaki dio Vodic. Na tim slikama je Mrkica isprid spomenika iz Drugoga rata, ispod Jolinoga križa, na skalinama ispod crkve, isprid kina, na trgu isprid Sunčanoga, ispod Punte, pored šesterokutov,... Slika se Ante i pored Lirice i Desta, a u njegovomu albumu našla se i fotografija snimljena u Đardinu, pored spomenika našim mladim herojima s Kornata. 

Po vlastitoj želji sutra će njegovi posmrtni ostaci završiti tamo di je on tija. Na Pudarici, u najdražoj zemji. Vodiškoj.