VAKO ĆEMO, NAKO ĆEMO! Kate Španja 1958.-2026.

Da je vrag odnija šalu svatija san danas kad mi je Marijana iz Crvenoga križa rekla da su ti odnili posteju. „Evo, i jugo puše!“ – kazala mi je Marijana. I ona mi je tila dati do znanja da neman više puno vrimena. Ako želin pisati o tebi  dok si još sa nama. Pa da to možeš pročitati. Ili barenko poslušati dok ti to neko drugi čita. 

To bi me podsitilo na Peku. Tvoga kompanjona. Koji je natira sina Blaža da mu napravi kasu dok je živ. Kako bi moga leći u nju i isprobati je. Ko bi se toga, osim njega, sitija na kugli zemaljskoj?!

Koja ste vas dvoje bili ekipa! Ti tako sitna, a on komad čovika. Koji su se uvik negdi nalazili. Kako bi smislili štogod štosno za svoju stranicu. Kojoj su dali i srce i dušu. 

Kad san večeras odlazija doma s posla, razmišlja san o tome da se vratin kroz uru vrimena. Kako bi te preduhitrija. A i umirija svoju savjest. Nakon večere učinilo mi se da me neko zove. Izaša san vanka i ugleda kolegicu Anu i njezinu prijateljicu Veru. Zna san da zadnje vrime večer provedu u šetnji do Tribunja pa me nije čudilo šta ih vidin. Veri san tija još jednom čestitati na danas obranjenom diplomskom radu njezine Ele kad mi je rekla da ju je taman nazvala tvoja Darija. Sve mi je bilo jasno. I više nije bilo upitno oću li natrag. U Staru školu…

E, Kate, Kate! Koliko puta li si dolazila do nas u knjižnicu. I ti i Peko. On biciklon. Ti mercedesom. Kako bi pričali o Selu. O Obali, Parapetu, Dulcinu, Bruncu, Plimici,… Pa o Vičevici, Hangaru, Migalovici, Plavoj plaži i Staromu grobju. I neizostavno o starim ričima. Vodiškim ričima. 

U knjižnici si imala nekoliko izložbi. Prvo si izlagala s Aljošom Zanzom, a onda i sama. Pisa san tad o tebi. A pisa san i više puta kad si dolazila na rivu kako bi vatala valove. Valove juga kojega si obožavala. I koje nigdi ne puše tako lipo ka šta puše isprid Stare škole. Zna je tvoj Ante da te mora „diliti“ sa jugom. Jer te vuklo. Pa si morala doći na rivu. I kad se nisi najbolje osjećala. 

Zna je tvoj Ante, a znali su to i Ante mlađi i tvoja Darija, a i svi mi koji smo te u dušu poznavali, da ćeš, svaki put kad zapuše tvoj vitar, obući žutu kabanicu, sisti u mercedes i dovesti se na rivu. Snima te je tamo Pere, snima te je HTV, a i ja san te zna ubaciti u svoj kadar. Završila si, Kate, i na Kseniyinom platnu… Uvik u žutoj kabanici…

Bila si i Perlica. S velikim početnim slovom. Vodiška Perlica. Lipo ti je stala naša nošnja, a još boje bluza, suknja, gumaši i šudar kakve su nosile žene u starim Vodicama. Rastužila si sada, Kate, i Tatjanu, Antoniju, Anku i Elviru. A i mlađe Perlice i Ivu Franin-Pečaricu. Rastužila si  Selo. Jer smo te volili takvu lulavu. To „lulava“ je od dragosti. A, to ti je i Peko volija reći. 

Sad se baren on smije. A i cila ekipa koja se iz ovoga Sela doli preselila tamo gori. Jer in dolaziš….

Sad slušan Arsena. Koji piva „tamo da putujem“. I on je gori. Pitan se je li vode doli osta ijedan pravi zafrkant. Ili ste svi vi digli sidro. 

Fala ti, draga moja Kate, za svaku minutu kojom si ušetala u moj život. Pozdravi mi Peku! 

I, znaj, tvoja fotografija K(a)rmele Čokine i dalje visi na početku skalin u vodiškoj knjižnici.

Vidimo se!

Živile naše Vodice! I  one u srcu i one na duši. I posebno one na nebu!

Iskrena sućut Anti starijemu, Anti mlađemu, Dariji, Danijelu, unučadi, Perlicama, Katinoj generaciji i svima koji su je volili.